Zašto ljudi neće da se menjaju?

Svi ljudi koji potraže terapiju, potraže je radi promene. Nešto im ne odgovara u njihovim životima, imaju simptome koje ne razumeju, nesrećni su iz raznoraznih razloga i žele da „vide“ šta im je, razreše svoje probleme i budu slobodniji.

Takođe, svaki put kad upitam klijenta da li, eventualno, postoji neka korist od simptoma koji ima, odgovor je po pravilu negativan. Pitanje bi, na primer, moglo da glasi: „Čemu služe vaši panični napadi, šta njima dobijate“? Odgovori koji na takva pitanja uslede su oni odgovori koji se daju gotovo bez razmišljanja. Ljudi kažu: „Pa, nemam nikakvu korist, samo štetu. Kakvu bi korist mogao da imam od toga što paničim, što mi lupa srce i mislim da ću da se onesvestim ili umrem“? Samo što mi ne kažu: „Kakvo glupo pitanje“.

Međutim, jedno od osnovnih pravila koje sam naučila u svojoj psihoterapijskoj edukaciji, a kasnije, kroz rad s klijentima se uverila u neprikosnovenu istinitost tog pravila, glasi: „Ljudi nikada ne rade ništa ako od toga nemaju nekakvu korist“.

Možda na prvu loptu zvuči paradoksalno. Zašto bi neko (i to još nesvesno) održavao neki problem, koji mu na svesnom nivou jako smeta, remeti mu život i normalno funkcionisanje, ponekad čak ugrožava i fizičko zdravlje? I kakva tu dobit može da postoji? Mada, kada se pitanje postavi na ovaj način, zapravo bi zvučalo paradoksalno da nikakve dobiti nema.

Ako se neko muči proživljavajući raznorazne simptome, a od tih simptoma ne dobija nikakvu korist, tek bismo onda bili zbunjeni samim njihovim postojanjem. Ispalo bi da ljudi uživaju u patnji i da im je baš lepo što ih simptomim uče…. No, kad bi bilo tako … verujem – ne bi potražili psihoterapijsku pomoć.

Šta je sekundarna dobit?

Dakle, svaki simptom ili psihički problem nosi dobit sa sobom. Dobit od održavanja psiholoških problema se stručno naziva „sekundarna dobit“.

Sekundarna dobit je, dakle, nezavisna od vrste problema i sveprisutna u psihološkim mukama ljudi. Često se javlja kao otpor promeni. Neki ljudi ubrzo postanu svesni dobiti koju imaju od održavanja svojih problema, dok je pojedinim klijentima mnogo teže da uvide da imaju bilo kakvu korist od svojih muka. Čini mi se da brzina uvida u postojanje sekundarne dobiti od problema nema baš mnogo veze s pameću osobe s problemom. Pre bih rekla da ima veze s jačinom njenih simptoma, kao i vremenom trajanja tih simptoma. Što je simptom jači, tvrdokorniji, „žilaviji“, to se više opire promeni. Što se više opire promeni, to je čoveku teže da uvidi da od njega ima i neke dobiti.

Kada ljudi uvide dobiti od vlastitih problema, često postaju spremniji da se menjaju. Promena je često teška jer zahteva trud i rad. Nije lako promeniti navike, a psihičke probleme bismo, uslovno, i mogli da opišemo kao izvesnu vrstu samo poražavajuće, nesvesne navike. Iz toga razloga je nekada teško čak i pričati o dobitima od psiholoških problema. Čak i kada pričamo o tim dobitima, nije retko da ih klijenti nakon seanse „zaborave“, stave u drugi plan ili (nesvesno) reše da ne misle o njima. Teško je, mnogima je jako teško da priznaju da su barem delom odgovorni za održavanje svojih problema. A priznavanje sekundarne dobiti znači upravo to – ja sam održavam svoj problem, jer od njegovog postojanja dobijam nešto.

Kako izgleda sekundarna dobit?

Uzmimo za primer bilo kakav psihološki problem. Prethodno sam pomenula paniku, pa bismo mogli da se zadržimo na tom primeru. Panični napad je veoma neprijatan i, često, veoma onesposobljavajuć za osobu koja od njega pati. Klijenti s paničnim napadima uglavnom kažu da žele da ih se što pre, ako je moguće – instantno, oslobode. A onda se u nekom trenutku dotaknemo sekundarne dobiti. Ona, istini za volju, varira od klijenta do klijenta. Ali, kao što je rečeno, uvek postoji.

Panika nekog može, na primer, sprečavati da se zaposli. Klijent kaže da želi da radi i da se što hitnije oslobodi panike, kako bi mogao da potraži posao. Kada malo proanaliziramo problem, možemo da dođemo do toga da ta klijent sumnja u svoje kompetencije nalaženja posla. Još češ će može sumnjati u svoje kompetencije održavanja posla ili sposobnosti da posao uradi na pravi (u njegovim očima to često bude – najbolji mogući) način. Na posletku, nije retko da se ispostavi da ovaj hipotetički klijent, zapravo, nije siguran da uopšte želi da radi taj posao. Možda je posao dosadan, možda je zahtevan, možda je ipak lepše da još malo ne preoptereti sebe prevelikim obavezama…

Napad panike, sagledan iz ovog ugla, zapravo predstavlja jednu veliku sekundarnu dobit – daje klijentu na vremenu da odluči šta stvarno želi, i to bez krivice i bez mogućnosti da ga neko optuži da je lenj, nepreduzimljiv ili nezainteresovan. Budući da ovaj hipotetički klijent ima paniku, dakle – psihološki problem – problem je taj koji mu ne dozvoljava da bude prokativan. On bi hteo, ali ne može.

Mnogo je, dakle, lakše da nešto ne možemo jer imamo problem, nego da kažemo da nećemo pa da još i dobijemo kritiku. S druge strane, kada ovaj hipotetički klijent zaista ne bi hteo da nađe posao, sumnjam da bi mu se javila panika. On bi, u toj situaciji, znao šta hoće, a šta neće. Bio bi siguran da ne želi posao i ne bi bio neodlučan. Međutim, problem je u tome što on i želi i ne želi. Ima dobre razloge da želi posao, ali ima i dobre razloge da ga ne želi. Kada postoji želja da nešto radimo, a sumnjamo da bismo za to bili sposobni ili mislimo da bi nam to možda bilo preteško, često se javljaju anksioznosti, panika ili neki drugi simptomi. Te simptome možemo, tada, shvatiti kao signale za uzbunu. A kada se njihov smisao proanalizira, kao što je ukazano, uvek dođemo do neke sekundarne dobiti.

Šta je problem sa sekundarnim dobitima od problema?

Iako simptom štiti od osuda i iako „daje na vremenu“ da se donese odluka, on ne štiti osobu samo u tom jednom polju povodom kog je neodlučna. Simptom se širi na čitav život te osobe. Osoba koja ima, na primer, agorafobiju, „sa sobom je nosi“ svuda, osoba koja ima napade panike, paniči u različitim situacijama, osoba koja je anksiozna, često postaje anksiozna i povodom situacija oko kojih ranije nije preterano brinula.

Dakle, ako se ne tretiraju, simptomi imaju tendenciju da se usložnjavaju i postaju tvrdokorniji. S druge strane, čak i da to nije slučaj, uglavnom se ne javljaju samo u specifičnim situacijama koje osoba želi da izbegne, već se javljaju i onda kada osoba želi da se opušta i uživa, kada želi da izađe s društvom i ne misli o problemima. Dakle, iako svaki psihološki problem sa sobom nosi izvesnu dobit (sekundarnu dobit) šteta od njega je neuporedivo veća.

No, svi klijenti znaju štete od svojih problema. Na posletku, zbog toga i potraže psihoterapijsku pomoć. Ali ukazivanje na sekundarnu dobit od tog istog problema veoma često „trgne“ ljude i funkcioniše kao okidač i motivator za promenu. Kada klijenti shvate skrivene dobiti, a onda prostom analizom izračunaju da te dobiti i nisu neke dobiti kada se uporede sa štetama koje imaju od simptoma, onda budu znatno motivisaniji da ulože trud i posvete se promeni. Kada je čoveku jasno zašto nešto radi, on postaje mnogo motivisaniji da to ponašanje i promeni.

Izvor: Psihoterapijske teme.rs