Autor: Dr Olja Djukic

Ne postoje savršena deca, kao što ne postoje ni savršeni roditelji. Većina roditelja se slaže da je normalno praviti greške, jer su one sastavni deo života. Znamo da povremeno deca odlaze nespremna u školu, da gube svoje lične stvari, da ne rade na vreme domaće zadatke, da često viču kada im nešto nije po volji, da ne dolaze kući u dogovoreno vreme i sl. Međutim, kada se nađemo u situaciji da naše dete pokaže neprimereno ponašanje, smatramo da je to nedopustivo. Razmišljamo da dete nikako nije smelo da se ponaša na takav način, da time sramoti sebe i kompromituje nas kao roditelje. Kao posledicu takvog razmišljanja kažnjavamo dete kako bi osetilo krivicu, jer imamo ideju da će ga patnja „naučiti pameti“ da to više ne radi.

Nažalost, osećaj krivice ne čuva dete od loših postupaka u budućnosti i ne uči ga da je ponašanje loše. Ukoliko vičete i tučete dete zbog propusta, ono može da nauči da je vikanje i udaranje prihvatljiv način ispoljavanja besa. Dodatno, naučićete dete da treba da sakrije grešku, jer na taj način izbegava kaznu. Osećanjem krivice dete stiče lošu sliku o sebi, što može uticati na njegovo reagovanje u dva pravca:

1. povlačenjem i odsustvom inicijative, jer misli „ne znam dobro da radim stvari“ i 
2. nastavljanjem sa pogrešnim ponašanjem, jer je naučilo da su ona loša, a neko ko je loš, ponaša se na loš način.

Šta je alternativa? Na koji način da reagujete kada dete napravi grešku i ne ponaša se u skladu sa dugoročnim ciljevima? Važno je da naučite dete da umesto osećanja krivice, nauči da sebe prihvati kao pogrešivo ljudsko biće i da napravljeni propust popravi. Važno je da dete razume da kada napravimo grešku imamo dve opcije: a) da prihvatimo odgovornost za učinjenu grešku i učinimo napor da je popravimo i b) da osuđujemo sebe. Vaš zadatak je da dete u budućnosti bira prvu opciju. To možete da uradite na nekoliko načina:

1. Stavite akcenat na neprihvatljivo ponašanje kada ga dete pokaže. Naglasite da je ponašanje loše, a ne dete. Na primer, kažete: „To što nisi uradio domaći zadatak nije dobro, zbog takvog ponašanja nećeš ići kod prijatelja“, umesto „ Ti si lenj i bezobrazan i ne možeš više nigde da ideš.“
2. Ukoliko pokažete detetu kako može da promeni ponašanje, vaša kritika će imati smisla. 
3. Komentarišite detetovo prihvatljivo ponašanje bar onoliko često koliko komentarišete loše ponašanje. Važno je da dete zna šta hoćete, a ne šta nećete. 
4. Ne manipulišite detetom pomoću osećanja krivice. Izbegavajte rečenice poput: „Poludeću od tebe“ ili „U grob ćeš me oterati“. Tada učite decu da su ona loša, a ne da je ponašanje loše. 
5. Budite dosledni prilikom nagrađivanja i kažnjavanja. Ako dete jednom kaznite zbog neprimerenog ponašanja, uvek ga kažnjavajte kada se to ponašanje pojavi. Neprihvatljivo ponašanje je loše nezavisno od našeg raspoloženja. Nije važno da kazna bude oštra i dugačka. Važnije je da bude izrečena neposredno nakon što se neprimereno ponašanje pojavilo.
6. Pomozite detetu da razume koliko je kompleksno. Objasnite mu da se svi ljudi sastoje iz mnoštva različitih crta, karakteristika i ponašanja. Ceo sistem nije loš ukoliko su jedan ili nekoliko delova loši. Ne bacamo šporet ako se ringla pokvari ili ne bacamo kola ako im pukne guma. Da bi dete razumelo poentu, nacrtajte veliki krug, a unutar njega više manjih krugova. U neke od njih upišite (+) u neke (-). Detetov zadatak je da ispod (+) upiše pozitivne osobine ili ponašanja koja dobro radi, a ispod (-) negativne osobine ili ponašanja koja ne voli kod sebe. Ukoliko dete ima ideju da ga loša ponašanja pretvaraju u lošu osobu, podstaknite dete da odgovori na sledeća pitanja: Da li nam loše situacije (greške, neuspesi, odbacivanja, kritika) oduzimaju dobre kvalitete? Da li ima smisla da zaključimo da smo „totalno neuspešni“ zato što smo napravili jednu ili više grešaka? Odgovor na oba pitanja je NE.

Ukoliko budete uporno primenjivali predložene savete vaše dete će naučiti da se pokaje kada napravi propust i preuzme odgovornost za vlastite greške

Izvor: Timcentar.rs