Čak 80% ljudi je ubeđeno da ne postoji razlika između ljubavi i zaljubljenosti. Oni su uglavnom sigurni da je zaljubljenost prva faza ljubavi i da je perspektiva veze veća što je zaljubljenost jača. Ali, istina je, izgleda, nešto drugačija. Zaljubljenost je emocija koja nije prirodna i mogu da se zaljube samo oni ljudi koji precenjuju ljubav.
Potreba za zaljubljenošću koja će večno da traje i pretvori se u veliku ljubav dovodi do toga da su ljudi vrlo nesrećni u svom ljubavnom životu.
Zaljubljeni ljudi u ljubavi vide put do sreće do kraja života. Oni idealizuju ljubav, a samo onaj ko to radi može odmah da poveruje da je našao idealnu osobu za sebe. Taj model je deo popularne kulture, romantičnih knjiga i Holivuda. Vođeni time, ljudi očekuju da će naći nekog sa kim će živeti fenomenalno do kraja života, s kim će sve biti sjajno i krasno. Preuzeli su nerealne scenarije koje pokušavaju da ostvare u svojim životima što nužno vodi u razočaranje. To je neizbežna sudbina idealizacije, tako da zaljubljenost nije prva faza ljubavi već prva faza razočaranja.
„To je osoba mog života“ je rečenica koja odzvanja u umu zaljubljene osobe. Ukoliko je takvo osećanje obostrano, partneri se trude jedno oko drugog, ali vremenom intenzitet tih odnosa se smanjuje što neretko oni pogrešno tumače. Imaju utisak da opada kvalitet veze, a žene tada često umeju da kažu: „Eto, od kada je siguran da je to to prestao je da se trudi“; Istina je da ju je partner već osvojio i da je vreme da žive život i to treba tako da bude. Ljudi postanu svesni realnog toka veze tek kada prođe idealizacija. Onda se neretko pitaju „Gde su mi bile oči?“
Ono što izaziva malo burnije reakcije jeste tvrdnja da kada ljudi postignu određeno stanje emocionalne zrelosti izgube sposobnost zaljubljivanja. To je još ideja Karla Gustava Junga koji ističe da emocionalno zrele osobe analitično gledaju i prihvataju sebe i druge, nemaju potrebu da nekog idealizuju i samim tim gube sposobnost zaljubljivanja.
Potreba za zaljubljenošću koja će večno da traje i pretvori se u veliku ljubav dovodi do toga da su ljudi vrlo nesrećni u svom ljubavnom životu. Zapadna civilizacija veruje u zaljubljenost. Toga nije bilo sve do pojave Holivuda. Sa romantizmom i pisane reči na tu temu ta ideja je počela masovno da se širi. Ljudi su u transu na filmskom platnu gledali takve priče te su mladi pogođeni filmovima postali željni toga da lepotu, bogatstvo, romantiku dožive makar na pet minuta u svom životu. Istina je da čoveku nije baš lako da prepozna ili sam definiše da li voli ili je ono što oseća zaljubljenost. Ljudi mogu da kažu da je zaljubljenost jača i snažnija po osećaju od ljubavi, ali kada objasnimo psihološke mehanizme te dve emocije onda vidimo da su one potpuno različite. Ako je zaljubljenost jabuka, a ljubav kruška ne možemo očekivati da jabuka pređe u krušku.
Mi treba da priznamo da ne znamo da biramo partnera jer uvek čekamo da se zaljubimo, a to nije dobar put. Šta onda preostaje? Biti proračunat? Birati partnera bez ljubavi? Ne valja ni to, naravno. Za ozbiljnu vezu nije dovoljna ljubav nego je potrebno naći nekog ko ima sličnu predstavu o zajedničkom životu. Ljudi ostaju zajedno kada imaju temeljnu saglasnost oko važnih životnih pitanja, životnih vrednosti, oko toga kako veza treba da se odvija. Ljubav je važan temelj, ali je potrebno da razmišljamo o toj relaciji u realnom životu. Treba uvek razmišljati o realnoj kompatibilnosti sa partnerom pre bilo kakve ozbiljne veze.
Takođe, ozbiljan problem u današnjim odnosima je narcizam. Narcis je onaj koji je neosetljiv, nedovoljno se vezuje za druge, ima smanjenu sposobnost ljubavi, nema empatiju, saosećanja i brige za druge. Narcisoidni mladi ljudi pokušavaju da žive sebičnim životom sa ciljem da imaju što više novca, putuju, fizički izgled im je veoma bitan, ne vezuju se za jednu osobu… Priroda čoveka je takva da kvalitetnije živi kada se veže za nekog, kada ima bliskost. Na toj vrsti odnosa raste niz biljaka koje daju kvalitet životu, status, pripadnost, a oni koji se ne vezuju ostaju usamljeni. Takvi mladi ljudi kreću u život u kojem ih obavezno sačeka praznina u emocionalnom i egzistencijalnom smislu na najvišem nivou. Zato je vezivanje potreba za nekim višim kvalitetom života.
Život posle razočaranja i ljubavnog brodoloma za mnoge često nije lak. Veliki je broj onih koji se nakon toga povuku u sebe, postaju nepoverljivi naročito prema suprotnom polu. Neki se fokusiraju na taj bol koji pokušavaju da prevaziđu i plaše se da opet uđu u bilo kakvu vrstu odnosa iz predostrožnosti da ne bi opet bili iznevereni. Oni drže druge na distanci, okupirani strahom od vezivanja, bliskosti, pripadanja. Ima i onih koji ništa ne nauče iz pređašnjeg iskustva, prebole sve i opet ponavljaju iste greške. Naš glavni neprijatelj je idealizacija i neophodno je da budemo emocionalno zreli da bismo ispravno razumeli odnose i uspeli da gradimo kvalitetne i stabilne veze.
Autor: Zoran Milivojević
Izvor: bgonline.rs