Do devetnaestog veka, u medicinskoj literaturi pisalo se o uticaju patnje i očajanja, i uopšte negativnih emocija na nastajanje i ishod bolesti kao što se nisu zapostavljali isceljujući uticaji vere, samopouzdanja i spokojstva. Zadovoljstvo se smatralo preduslovom zdravlja.
Dr Berni u svjoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“ ističe da um utiče na zdravlje delimično, direktno, i svesno. Od stepena u kome volimo sebe zavisi da li ćemo se pravilno hraniti, dovoljno spavati, vezivati pojaseve pri vožnji, baviti se fizičkim aktivnostima…
Ljubav prema sebi shvata se kao taština i narcizam, dostojanstvenost i poštovanje sopstvenih potreba izgubili su pravo značenje. Osećanje samopoštovanja i ljubav prema sebi ne predstavljaju greh, oni čine da da je življenje radost, a ne zadatak.
Često se kaže da je stres jedan od najdestruktivnijih elemenata u čovekovom svakodnevnom životu, ali to je samo delimično tačno. Važniji je naš način reagovanja na stres nego sam stres.Tragičan gubitak ili stresna promena mogu uticati na razvoj bolesti ali ne razboli se svako ko doživi tako jak stres. Izgleda, kaže dr Berni Zigel da je odlučujući faktor to, kako se čovek nosi sa problemom.
Čovekov stav prema samom sebi je najvažniji faktor zdravlja ili ozdravljenja. Oni koji žive u miru sa sobom i svojom okolinom ređe obolevaju od ozbiljnih bolesti.
Lažni optimizam i negiranje problema ne pomažu
Radeći sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke, psiholog Morgens Džensen sa odeljenja za psihologiju na Jelu potvrdio je da sporije umiru osobe sa realnim stavovima od onih koje koriste potiskivanje kao odbranu. Ove druge, su uvek nasmejane, ne priznaju svoje očajanje i uvek govore “Ja sam odlično“ iako znaju da imaju rak, da ih je napustio suprug, da su im se deca odala drogi… Džensen smatra da takvo ponašanje remeti i iscrpljuje imunološki sistem koji je zbunjen mešovitim porukama.
Duhovnost
Duhovnost znači sposobnost da se pronađe mir i sreća u nesavršenom svetu, kao i osećaj da je vaša ličnost nesavršena ali prihvatljiva. Iz ovog smirenog stanja duha proističu kreativnost i sposobnost da se nesebično voli, a to ide ruku pod ruku. Prihvatanje, vera, opraštanje mir i ljubav su crte koje po Dr Zigelu definišu duhovnost. Ove se osobine uvek javljaju kod onih koji su postigli neočekivano izlečenje ozbiljne bolesti.
Klasična religioznost onako kako je ljudi uglavnom prihvataju (zato što su to radili njihovi roditelji ili zato što im to povećava društveni ugled) može biti i negativan faktor kada je isceljenje ozbiljnih bolesti u pitanju. Ljudi mogu misliti „Ako mi je Bog dao ovu bolest ko sam ja da ozdravim“. Verovanja koja se znatno oslanjaju na krivicu, prvobitni greh i predodređenost od male su koristi za isceljenje.
Altruizam je lekovit
U brojnim istraživanjima je zaključeno da altruizam – želja da nesebično pomažemo drugima – utiče na zdravlje, pa čak i na dužinu života.
Istraživanja pokazuju da pomaganja drugima pomaže da se i sami osećamo bolje a neke studije su čak zaključile i da nam altruizam pomaže da živimo duže.
Danas medicinski aparat za dijagnostiku pokazuje ono što su mudri ljudi odavno znali i pretočili u izreke “Sve što radiš sebi radiš” ili “Dobro se dobrim vraća”. Skeniranjem mozga uočeno je da razmišljanje o tuđim problemima aktivira iste delove mozga koji se aktiviraju kada razmišljamo i o svojim, dok saosećanje aktivira delove odgovorne za osjećaje zadovoljstva.
Razlika između želje i nade
Nije dovoljno želeti da se ozdravi ukoliko smo bolesni moramo imati aktivnan odnos prema onome što nam se dešava. Želja je pasivna, a nada je aktivna. Nadati se – znači sagledati da je ishod koji želite moguć i onda se potruditi oko njega. Želeti znači ostati tu gde si i očekivati da se čudo desi!
Izvor: Pharmamedica.rs
Možda će vas zanimati emisije: