„Ljudska bića imaju potrebu za filozofijom života, religijom ili nekim vrednosnim sistemom, upravo kao što imaju potrebu za sunčevom svetlošću, kalcijumom i ljubavlju“.

Maslov, 1962.

Savremena psihologija se vrlo često bavi pitanjem čovekovih vrednosti, stavova, opredeljenja i zalaganja za određene ciljeve koje jedinka želi da ostvari ili ih smatra poželjnim. Vrednosti bez sumnje predstavljaju jedan od osnovnih fenomena psihičkog života čoveka i jednu od važnih ljudskih karakteristika. Kao relativno stabilni parametri, vrednosti zauzimaju ključno mesto u strukturi ličnosti pojedinca i imaju veliki motivacioni potencijal koji utiče na sve ono što čovek želi, misli i radi. Životni izbori, postavljanje ciljeva i odabir sredstava za njihovo dostizanje, stavovi, ideologije, evaluacije, moralna suđenja, kao i celokupno socijalno ponašanje uopšte, velikim delom su utemeljeni u vrednostima.

U psihologiji kao teoriji i praksi često je u upotrebi Maslovljeva teorija potreba po kojoj prioriteti pojedinca odražavaju socioekonomske uslove, pri čemu su najveća subjektivna vrednost pridaje najvažnijim nezadovoljenim potrebama. Maslov u svojoj teoriji potrebe deli na materijalne potrebe za fizičkim opstankom i sigurnošću i nematerijalne potrebe poput potrebe za poštovanjem, samoizražavanjem i estetskim zadovoljstvom. Kako su materijalne potrebe presudne za opstanak pojedinca, kada one nisu zadovoljene preuzimaju primat na svim ostalim potrebama. Čovek koji je gladan i bez krova nad glavom, životno ugrožen, sa nesigurnim materijalnim primanjima, teško da će se baviti umetničkim dojmom književnog dela i pitanjem moralnosti svojih i tuđih postupaka.

Danas se susrećemo sa kritikom da je postmoderno društvo ugroženo nedostatkom čvrstih, konzistentnih, zajedničkih vrednosti. Uvreženo je shvatanje da društveno-istorijske okolnosti u značajnoj meri oblikuju psihičke procese, shvatanja, stavove, funkcije i ličnost u celini.

Polazeći od pozicije da u našem društvu nemamo konzistentne vrednosti, da se konstantno generacije sukobljavaju po pitanju vrednosti, stariji su zabrinuti zbog selfcentriranosti i neskrupuloznosti mladih, dok mladi ne razumeju vrednosti starijih. Pitam se ko je ovde i na kom nivou odgovoran?

To je pitanje na koje se izbegava odgovor. Razvoj vrednosti se završava u ranoj adolescenciji i pitam se na kojoj podlozi su danas ljudi u periodu rane mladosti temeljili svoje vrednosti?

Našoj deci mi nismo nudili i još uvek ne nudimo jasne granice. Kao društvo smo već dugo “u paukovoj mreži” i nikako iz nje da se izbavimo. Težimo evropskim standardima, ali izbegavamo temeljne vrednosti koje to podrazumevaju. Zalažemo se za uređeno i nekorumpirano sudstvo, red u institucijama, ali da svako od nas još uvek može da sina “ubaci preko veze na posao”, da preko pripadnosti određenoj partiji zaobiđe pravila i da dobije ono što mu po pravilu ne pripada. Pitam se da li smo mi odrasli svesni da mladim ljudima nudimo konfuziju, narušavajući bazičan temelj jednog društva, a koji se tiče reda i pravila. Mladi ljudi današnjice gube ideju o onom što je loše, a šta dobro. Sve više postaju svesni društva u kojem žive, pokušavajući da se asimiluju, ali zapadaju u konfuziju zbog nejasnih pravila i nemanja istog reda za sve.

U okolnostima nesigurnosti i nepostojanja reda, kada su neostvarene one osnovne potrebe po Maslovu, pitanje viših ljudskih vrednosti je ozbiljno kompromitovano. Onda imamo i objašnjenja za današnje ponašanje mladih ljudi koji ni ne biraju načine da što lakše dobiju ocenu na ispitu, koji retko osećaju grižu savesti kada ne ispune data obećanja, kada ne ostvare svoje obaveze.

Nismo li mi svi odgovorni za ono što smo ostavili mladim ljudima današnjice, da li im mi šaljemo poruku da je dovoljno da imaš diplomu, kakvu god, i da poznaješ prave ljude?

Nismo li mi u ozbiljnom problemu kada vredne i dobre mlade ljude brine što njihov budući uspeh u životu zavisi od toga koga znaju, a ne koliko umeju?

Mi odrasli smo odgovorni za takvo društvo, a mladi ljudi oko nas pokušavaju samo da se prilagode. Verujem da to ne može da traje doveka i zato vam savetujem da razgovarate sa mladima, savetujete ih da se posvete svom razvoju, negujete njihove vrednosti, to je svakako bolje nego ne raditi ništa, ćutati i posmatrati.

Autor: Helena Rosandić, psihoterapeut-mr kliničke psihologije

Izvor: zenasamja.me