Autor: Ela Aleksander (Ella Alexander)
Većina dece je već do sada postala svesna koronavirusa. Neka će to bolje razumeti od drugih, u zavisnostu od uzrasta – školska deca znaju više zahvaljujući objašnjenjima koja su dobila od svojih učitelja i nastavnika, pre nego što su škole zatvorene – ali deci mlađoj od pet godina možda je i dalje nejasno šta epidemija znači i zašto ne mogu da se viđaju sa svojim drugovima ili rođacima ili da se bave uobičajenim aktivnostima.
Koliko bi toga trebalo da kažemo deci o ovom virusu i kako da se izborimo s njihovim razočarenjem zbog otkazanih planova? Kakve reči bi trebalo da koristimo i kako da osiguramo da njihovo mentalno zdravlje ostane netaknuto?
Ovde se obraćamo učitelju u osnovnoj školi koji je poslednjih nekoliko sedmica proveo odgovarajući na dečija pitanja o virusu, kao i socijalnom radniku koji radi sa mladima i decom, dajući im savete za emotivnu i mentalnu dobrobit.
Budite iskreni
“Prvo, deca će vas poštovati ako ste iskreni”, kaže Džejms Brejd (James Braid), učitelj u Osnovnoj školi “Chelsefield”. “Drugo, ako dođu do drugačijih informacija iz nekih drugih izvora kasnije (a obično hoće), to bi moglo dovesti decu u poziciju da se uspaniče i izgube poverenje u vas. Treće, informacije koje dobiju od vas, od nekoga kome veruju, mogu se sa većom sigurnošću prenositi dalje. COVID-19 se može nazvati virusom, gripom ili jakom prehladom, kako god će vaše dete biti sposobno da to lakše shvati i da se postavi prema tome.”
“Najvažnije od svega je da koristite iskrenost prilagođenu uzrastu dece”, slaže se socijalna radnica Areta Dejvis (Aretha Davis), specijalista za mentalno zdravlje dece. “Razmislite koliko su ona sposobna da razumeju, a onda to iznesite na način koji će im pomoći da shvate šta mogu da učine kako bi svi bili bezbedni. Ovo će se svakako razlikovati kod predškolca u odnosu na tinejdžera. Osmislite neku priču koja se lako vizualizuje, prilagođenu maloj deci sve do uzrasta završnih razreda osnovne škole.”
Koliko je god moguće držite pod kontrolom svoju zabrinutost
“Ono što je teško je činjenica da epidemije pokreću prirodne odbrambene mehanizme kod odraslih, tako da često nemamo u sebi dovoljno emotivnih resursa da podmirimo još i potrebe dece i da njih ohrabrimo”, kaže Dejvis. “Kao i kod nekih drugih katastrofa, poruka glasi da prvo sebi morate staviti masku za kiseonik – u tome je ključ. Mi ne znamo kako će se ovo dalje odvijati, pa se moramo pozabaviti načinima na koje roditelji moraju da se postaraju za sebe. Ko je to u njihovom životu ko će im ponuditi potporu za njihove emotivne potrebe da bi onda oni bili sposobni da se postaraju za emotivne potrebe svoje dece? Roditelji će imati svoje uspone i padove. Stoga, nemojte biti prestrogi prema sebi. Upražnjavajte ono što vam pomaže da se osećate bolje. S decom će biti sve u redu ukoliko je tako i s roditeljima.”
Ne poričite da se nešto čudno događa
“Deca su prirodno veoma usklađena sa svetom svojih emocija. To se menja tek kad odrastemo. I deca će lako ‘pokupiti’ vašu anksioznost. Važno je to prepoznati i priznati da se radi o čudnom vremenu”, dodaje Dejvis.
Omogućite im da se još uvek socijalizuju digitalno
“Mi smo izrazito društvena bića i insistiramo na komunikaciji sa svojom porodicom i prijateljima kada pokušavamo da ublažimo anksioznost”, kaže Brejd. “Isto to se odnosi i na decu. Omogućite im da se socijalizuju sa drugovima i rodbinom u odgovarajućoj meri putem telefona, imejla itd. Kada ne rade to, biće im potrebno da taj nedostatak komunikacije nadoknade u vlastitom domu. Što se više družite s njima, bezbednije i srećnije će se osećati.”
Pridržavajte se njihove rutine
“Većina roditelja su sjajni kada se radi o obezbeđivanju stvari koje su vezane za svakodnevnu rutinu dece, kao što su obroci i vreme za spavanje”, ističe Dejvis. “Možda biste, kao porodica, tokom radne sedmice mogli da ispišete dnevni raspored. Deca će sada imati vremena da urade neke stvari za koje ranije nisu imala vremena, poput rada u bašti, mešenja peciva ili čitanja – stvari koje će biti korisne da im pređu u naviku. Raspoloženje je nerazdvojivo povezano sa brigom o sebi, a najbolji način da popravite raspoloženje je da uradite prijatne stvari koje će vam pokrenuti lučenje dopamina.”
Uverite ih da će ponovo videti svoje prijatelje
“Najčešće pitanje koje mi se postavlja je: Kada ću moći da ponovo vidim svoje drugare?”, ističe Brejd. “Ja ih uverim rečima da je neophodno slušati uputstva nadležnih za sada da bismo svi ostali bezbedni, ali i da će se škole ponovo otvoriti. Ja sam tu bio iskren i rekao im da bi ovo moglo potrajati više sedmica, ali da razmišljaju o svim onim zabavnim aktivnostima kojima će moći da se bave kod kuće u međuvremenu.”
Nemojte omalovažavati detetovo razočarenje zbog otkazanih događaja
“Pre svega, učinite sve da vrednujete to njihovo razočarenje – niko ne voli kada mu se osećanja guraju pod tepih – a onda razmislite o onom uzbudljivom delu kada budete ponovo u mogućnosti da se bavite onim stvarima u kojima stvarno uživate”, kaže Dejvis. “Usmerite pogled napred – šta će se dogoditi kada se sve ovo završi? Treba praviti fleksibilne planove, jer će se ovo, pre ili kasnije, okončati.”
Ako su razočarani, skrenite im pažnju pomoću nekih drugih aktivnosti
“Deca uopšteno žive punim plućima u sadašnjem trenutku. To je nešto na čemu im ja često zavidim. Stoga, isplanirajte mnogo raznovrsnih aktivnosti koje ćete raditi zajedno kod kuće, a koje će im skrenuti pažnju od razočarenja“, kaže Brejd. „Ima mnogo ideja i aktivnosti, veb-sajtova i školskih resursa. Stoga, iščekujte nove informacije od njih. Planiranje drugih događaja i putovanja u budućnosti takođe može pomoći.“
Uverite ih da se njihov trud neće zaboraviti
“Ja sam ih uverio da će njihov trud i rad biti pošteno nagrađeni”, ističe Brejd. “Prioritetno je obezbediti da se nijedna mlada osoba ne suoči sa preprekama kada se nađe na prelazu u sledeću fazu svog života. Siguran sam da će učitelji i nastavnici učiniti sve što mogu da tako i bude.”
Pazite na svaku promenu u ponašanju
“Većina roditelja poznaje svoju decu bolje nego iko drugi. Biće nekih promena u ponašanju, pošto svi mi menjamo svoje navike ponašanja u ovo vreme. Ali, budite svesni razlika u načinima na koje dete može komunicirati sa njenim ili njegovim roditeljima – smanjeni apetit, povlačenje u sebe, nezainteresovanost za ono u čemu je ranije uživalo”, naglašava Dejvis. “Ostali znaci anksioznosti u ovim okolnostima mogle bi, recimo, biti insistiranje na pranju ruku do iznemoglosti, kao i zabrinutost oko toga da li je to uradilo koliko i kako treba.”
Izvor: harpersbazaar
Možda će vas zanimati emisije: