Ako bih morala da pogađam, rekla bih da je bio utorak. Ledeni dan. Blizu nule. Bilo je to baš u vreme večere kada sam donela odluku. Ali to nije istina. U stvari, ne mogu vam reći čak ni koje godine je to bilo. Bila je to postepena odluka. Odluka za koju su trebale godine da je prihvatim. Godine ispunjene trudnoćama, stresovima, prenatrpanim radnim rasporedima, gojenjem i ekstremno niskim samopouzdanjem. To je bila odluka zbog čijeg donošenja sam mrzela sebe.
Možda bi bilo lakše da je to bila svesna odluka. Probudiš se jednog jutra, napuniš šolju kafe i kažeš svom mužu da više nikada nećete voditi ljubav. Ali nije to baš tako lako, zar ne?
U stvari, sve se to odvijalo nekako polako. Malo smo ostarili. Ja sam zatrudnela. Hormoni su mi se promenili. Ono što je nekada bio aktivan seksualni život počelo je da gasne. Dvaput, možda triput sedmično. A onda, postepeno, još ređe.
Sećam se kako je to bilo dok smo bili mlađi. Smem li da kažem bezbrižno? Računi za naš jednosobni stan bili su minimalni. Radili smo kao konobari. Odlazili bismo na suši u ponoć. Vozili bismo se uz obalu kada izađemo zajedno. Džek Džonson bi svirao u mom kabrioletu, a mi bismo pričali kako će to izgledati kada ostarimo i budemo imali svoju decu.
Seksa je bilo u izobilju. (Izvini, mama.) Sve nam je tada bilo lako. Bili smo mladi. Praktično bez obaveza. Vodili bismo ljubav posle podne. U kolima. Pa čak i u dvorištu. Ne, neću vam reći u čijem dvorištu. Neke stvari su mi i dalje svete. Seks je bio deo naše svakodnevne rutine. I to stvarno dobar deo.
Ali, sada su nam dani ispunjeni obavezama. Malo po malo, naše obaveze su se nagomilale. Spiskovi za kupovinu. Izdaci za privatne časove. Roditeljske obaveze. A i njegov dan je ispunjen obavezama baš kao i moj, ako ne i više. Zamislite poslužavnik na Dan zahvalnosti. Ćurka koja se sve više gura u kraj da bi sve ostalo stalo na poslužavnik. Moja seksualna želja postala je poput te ćurke. Zanimljivo poređenje, znam, ali želela sam da vam to slikovito predstavim.
Seks je postao povremeni izuzetak. Nekako je delovao isplaniran. Angažovali bismo dadilju da bismo sami izašli na večeru, a ja bih se osećala obaveznom da te noći vodim ljubav. Da li je i on osećao tu obavezu? Rođendani. Praznici. Godišnjice. Sve je to delovalo kao obavezan seks. A ja sam to mrzela. Znala sam da nešto nije u redu u tome. A nije mi nimalo pomagalo ni to što je moje samopouzdanje potonulo nakon dva porođaja. Počela sam da se osećam frustrirano. Pa on mi je muž! I tako ga volim! Pa zašto onda nemam želju da vodimo ljubav?!
Pa zašto onda nemam želju da vodimo ljubav?!
Počela sam da čitam sve na tu temu. Slaba seksualna želja. Hormoni. Stres. Moglo bi biti bilo šta. Ali kako da to promenim? To je trajalo mnogo duže nego što sam voljna da priznam. A on je to znao. Mnogo, mnogo puta smo pričali o tome. I ti razgovori bi se uvek završili na isti način. Hajde da provodimo više kvalitetnog vremena nasamo jedno s drugim. Sveće. Muzika. I upalilo bi, nakratko. A onda bi se vratili na staro. I sve tako dok jedne noći, usred vođenja ljubavi, nisam zaplakala i rekla da više ne želim to da radim. Da, stvarno se tako dogodilo, koliko god mi bilo neprijatno da priznam. To je za mene predstavljalo prelomni trenutak. On mi je predložio da idemo na terapiju. Individualnu ili zajedničku u bračnom savetovalištu. Bio je spreman na sve samo da pomogne. Mrzim što sam se osećala tako. Mrzim što sam doživela nervni slom. Ali, kad bolje razmislim, dobro je što se to desilo. Koliko god to čudno zvučalo, to nas je ponovo zbližilo. On je shvatio da je to zaista bio problem s kojim sam se ja borila iznutra. I dao mi je taj predah od seksa koji mi je bio neophodan.
A onda, lagano, počela sam da pravim promene u svom životu. Ne samo da sam imala pun kofer obaveza, već sam i bila katastrofalno neorganizovana. Dobro sam promislila o svim obavezama koje imam u toku dana i kako se sa njima nosim. Na koji način je sve što učinim imalo direktan uticaj na to kako ću se kasnije osećati i reagovati. Sitnice. Kada bih probala da spremam krevet ili izvadim sudove iz mašine odmah ujutru, možda bih počela da se osećam bolje, spremnom da krenem u dan. Umesto da se jedva doteturam do džezve za kafu kada su deca već poustajala. Male promene. Da nateram sebe da redovno peglam veš kako ne bih morala da provedem 48 sati u vešernici kada shvatim da niko u kući više nema ništa čisto ni ispeglano da obuče. Male stvari koje će lagano moj život učiniti manje stresnim i doprineti tome da osećam kako sam ponovo preuzela kontrolu nad svojim životom.
Počela sam i zdravije da se hranim. Da idem u teretanu. Da šetam po svom kraju. I, znate šta? Oslabila sam 5 kilograma! Još je dug put preda mnom, ali već se osećam mnogo bolje u sopstvenoj koži. Napravivši sve ove male promene dovela sam sebe u poziciju da mi se moje obaveze čine podnošlljivim i ostvarljivim, i više se ne osećam zaglibljeno i preopterećeno.
A što se tiče seksa, i tu napredujemo. Nisam sigurna da će to ikada biti isto kao što je bilo u našoj mladosti, ali to je sasvim u redu. Na putu smo da se vratimo na stare staze. Tamo gde će nam oboma biti prijatno. Srećna sam što imam muža koji je toliko pun razumevanja. Možda on ponekad pomisli da sam šašava, ali to mišljenje ipak zadrži za sebe. Nadam se da ćemo ove godine imati zdrav seksualni život. Ja ću dati sve od sebe. Pa čak ako to znači i da ću morati da odmah ujutru namestim krevet!
Izvor: faithit
Možda će vas zanimati emisije: