Poznati pisac Filip Jensi čuo je jednom za čoveka koji je kao mladić učestvovao u oslobađanju ozloglašenog nacističkog koncentracionog logora Dahau i odlučio da ga upozna.

Kad su se sreli, Jensi ga je zamolio da mu opiše svoje iskustvo. Ovaj čovek je sklonio pogled u stranu i ćutao gotovo ceo minut. Oči su mu sevale dok se borio da osveži sećanje na prizore od pre pola veka. Tada je počeo svoju strašnu priču:

“Moj prijatelj i ja bili smo zaduženi za jedan teretni vagon. Unutra su bili leševi logoraša, uredno posloženi kao drva za potpalu. Nacisti, pedantni u svemu, poređali su ih planski, unakrsno, tako da je glava jednog leša bila do nogu sledećeg. Bili su složeni po visini i veličini tela. Naš posao ličio je na prenošenje nameštaja. Lagano bismo podigli svako telo i postavili ga na označeno mesto. Neki momci nisu to mogli da rade i stajali su pored bodljikave žice povraćajući. Nisam mogao da verujem kad smo na toj hrpi našli čoveka koji je još bio živ. Da, zaista. Neki leševi uopšte nisu bili leševi. To su bili živi ljudi. Poslali smo po lekare i oni su odmah počeli da zbrinjavaju ove preživele.”

Potom je ovaj čovek nastavio priču: “Dva sata sam proveo u tom vagonu. Za tih dva sata iskusio sam svaku poznatu emociju: bes, saučešće, stid, gađenje… Osećanja su me obuzimala u talasima. Samo bes nije jenjavao, dajući nam energiju da radimo. Pošto smo odveli tih nekoliko preživelih u kliniku, obratili smo pažnju na neke oficire SS-a koji su zapovedali Dahauom. Naša obaveštajna služba postavila je svoj istražni centar u neposrednoj blizini, izvan logora. Kapetan je tražio dobrovoljce da privedu dvanaest zarobljenih SS-ovaca do istražnog centra. Čarli je odmah podigao ruku. Bio je to najglasniji, najdrskiji i najhirovitiji vojnik u našoj jedinici. Poticao je iz Cicera, predgrađa Čikaga koje je inače bilo poznato uglavnom po rasizmu, ali i po povezanosti sa Al Kaponeom. Tvrdio je da je pre rata radio za Al Kaponea, u šta niko od nas nije sumnjao. Čarli je zgrabio puškomitraljez i odveo niz put ovu grupu SS-ovaca, koji su išli pred njim sa rukama na potiljku. Nekoliko trenutaka pošto su zamakli za drveće, cela jedinica začula je 3 duga rafala. Zagrcnuli smo se. ‘Možda je to nemački snajper u šumi’, pomislili smo. Uskoro je Čarli došetao laganim korakom. Cev njegovog puškomitraljeza se pušila. Tada je rekao, sa izvesnom dozom zlobe u glasu: ‘Svi su pokušali da pobegnu’.”

Filip Jensi prekinuo je čovekovu priču kako bi ga upitao nije li mozda neko prijavio Čarlija i da li je kojim slučajem protiv njega preduzeta neka disciplinska mera. Čovek se nasmejao i pogledao Jensija kao da je hteo da mu kaže: “Uozbiljite se”. Potom je rekao: “Ne. Niko ništa nije preduzeo i to me je pogodilo. Tog istog dana osetio sam Božiji poziv da postanem sveštenik. Prvi razlog tome bio je onaj užas u vagonu. Nisam mogao da podnesem taj prizor. Nisam ni znao da takvo apsolutno zlo postoji, ali kad sam to video, nije više bilo ni najmanje sumnje da ću svoj život posvetiti svakom obliku odupiranja takvom zlu; drugim rečima, da ću služiti Bogu. Onda se dogodilo ovo sa Čarlijem. Dobio sam paničan strah da kapetan ne odabere mene da ispratim sledeću grupu stražara SS-a. Potom me je obuzeo još veći strah da u tom slučaju i ja ne postupim kao Čarli. Zver koja je bila u tim stražarima bila je i u meni.”

Možemo dugo da razmišljamo o ovom potresnom svedočanstvu. Ono nam govori mnogo o naravi zla u čoveku. Premda nije svako od nas tako zao, svako to može da postane. Ovaj događaj pomalo podseća na ono što je rekao ruski pisac Solženjicin: “Linija koja razdvaja dobro od zla prolazi ne kroz države, niti između klasa, čak ni između političkih stranaka, već upravo kroz svako ljudsko srce.” U ovom je bio apsolutno u pravu. Ako zlo hranimo u sebi, ono može toliko porasti da nas potpuno obuzme. Svako od nas može biti junak ili zločinac, pošten radnik ili kriminalac, veran suprug ili preljubnik, humanitarac ili ubica. Niko od nas se nije rodio imun na zlo koje vidimo oko sebe. Svi smo rođeni sa sklonošću da činimo zlo. Međutim, to ne znači da smo svi zli. Razlika izmedju dobrih i zlih nije u sklonostima ljudskog srca. Te sklonosti su manje-više iste kod svakog čoveka. Razlika između dobrih i zlih ljudi temelji se na njihovim životnim izborima. Dobar čovek bira da čini dobro, dok zao čovek sledi impulse svog zlog srca i neposredno bira da čini zlo. Isus Hristos je to vrlo dobro sročio u rečenici zapisanoj u Lukinom jevanđelju 6:45: “Dobar čovek iz dobre kleti srca svojega iznosi dobro, a zao čovek iz zle kleti srca svojega iznosi zlo, jer usta njegova govore od suviška srca.”

Međutim, postoji još jedna vrlo važna pouka ove priče. Ona se tiče vrednosti svakog ljudskog bića. Niko od nas nije bezvredan. Kad je pisac Filip Jensi završio intervju sa ovim čovekom, upitao ga je pomalo jetko: “Recite mi, imajući u vidu univerzalni karakter Vaše propovedničke službe, koja se sastoji u praktičnom suzbijanju najvećeg zla 20. veka, kako se osećate sedeći u uredu i slušajući kako vam neki prosečan poslovni čovek naširoko obrazlaže svoje lične probleme?” Sveštenik je brzo odgovorio: “Ja u tome vidim vezu. Ponekad se pitam šta bi se dogodilo da se neka iskusna i taktična osoba sprijateljila sa mladim i osetljivim Adolfom Hitlerom dok je zbunjeno tumarao ulicama Beča. Svet bi možda bio pošteđen svog tog krvoprolića pored Dahaua. Nikad ne znam ko je stvarno čovek koji sedi tu gde Vi sad sedite”, rekao je sveštenik piscu, a onda dodao: “Iako trošim svoj život na one koji su naoko beznačajni, u onom vagonu sam naučio da ne postoje takvi. Ona tela koja su još imala puls najbliža su onima koji su beznačajni. Obični skeleti, zavijeni u nešto malo kože slične papiru. Ali, ja bih dao sve da sačuvam život tih nesrećnih ljudi. Naši doktori ostajali su budni celu noć da bi ih spasli. Neki u mojoj jedinici dali su svoj život da ih oslobode. Nema čoveka kog bismo mogli smatrati ‘beznačajnim’. Onog dana u Dahauu naučio sam šta je Božja slika u čoveku”, rekao je ovaj stari sveštenik. “Zato nemojmo da potcenjujemo same sebe. Mi mnogo vredimo u Božjim očima; do te mere da je On bio spreman da da svoj život na krstu da bismo mi živeli. Ne zaboravimo to!”

Piše: Frederik Miler
Izvor: znakoviporedputa.com