Kao očevi, mi imamo nezamenljivu ulogu u pomaganju našoj deci da formiraju svoj identitet, a naročito se to odnosi na naše sinove. Vaš mali dečko krajičkom oka posmatra svaki vaš korak, učeći od vas šta to znači biti muškarac. Sinovima je potrebno da čuju određene životodavne stvari od svojih očeva, koje će im, poput vode, pomoći da rastu. A u slučaju da nemaju u svom domu biološkog oca, oni će naći nekoga ko će im predstavljati figuru oca i popuniti tu ulogu u njihovom životu – na dobar ili loš način, svakako.

Moj sin ima sedam godina. Zapanjen sam kako “upija” stvari od mene kada ja toga uopšte nisam svestan. Ja kod njega prepoznajem svoje navike i manire. Njegova najomiljenija stvar na svetu je kada zajedno obavljamo neke kućne popravke. Ja uopšte nisam preterano spretan u tome, ali u njegovim očima ja sam vrhunski majstor. Ja ga učim da koristi različite alate i polako popunjavam njegovu kutiju za alat. Kada ga pitam da mi ponovi bezbednosne procedure za korišćenje bilo koje od alatki koje sam mu poklonio, on mi ih naizust izrecituje sa savršenom preciznošću. Sve što mu kažem se duboko urezuje u njegov um i srce – kako predivno, čudesno i zastrašujuće je to saznanje!

Očevi su izuzetno značajni za sinove u ranom detinjstvu

Tata je neshvatljivo moćna osoba u životu svog sina, bilo da je prisutan ili nije.

U mom komšiluku, dok sam ja odrastao, bilo je mnogo dece bez očeva. Moj tata je radio sve vreme i retko sam ga viđao tokom sedmice. Pa ipak, uvek sam bio siguran da me on voli. A on mi je dao primer muškarca koji vredno radi da bi obezbedio sve što je potrebno za njegovu porodicu. Nisam imao pojma koliki je blagoslov bio to što imam tatu.

Imam jednog prijatelja s kojim sam odrastao u mom nekadašnjem komšiluku, u Park Hilu. On je, poput mene, bio jedan od dečaka koji je imao tatu uz sebe. On mi je objasnio kako mu je sama činjenica da ima oca koji je uvek tu uz njega pomogla da bude manje podložan iskušenju da se pridruži nekoj bandi iz kraja. S druge strane, mnogi dečaci su se, u potrazi za figurom oca koga nisu imali kod kuće, okretali bandama iz kraja da bi ispunili tu neiskazanu, instinktivnu potrebu.

Suština je u sledećem: Očevi imaju neizrecivu moć da učine dobar ili loš uticaj u životu svojih sinova. Navešću tri stvari koje vaš sin treba da čuje od vas da biste mu pomogli na njegovom putu odrastanja i postajanja zrelim muškarcem.

Šta to svaki sin treba da čuje od svog tate?

1. “Volim te, sine!”

Najpre, šta je to ljubav? Najviša forma ljubavi je nesebična ljubav. To znači da vam je istinski stalo do nekog drugog, bez obzira kako se on odnosio prema vama. Prava ljubav ne traži da njen objekt bude vredan nje. Prava ljubav nema nikakve veze sa nečijim postupcima i ne traži da bude zarađena. Ona se neprekidno pokazuje, na rečima i na delu.

Moj tata ne potiče iz zdrave porodice. U stvari, koliko sam ja mogao da shvatim, njega je odgajala prilično nezainteresovana samohrana majka u opasnom, urbanom okruženju u Čikagu. Veći deo vremena bio je prepušten sam sebi, bez dobrih uzora u svojoj okolini. Za mene je bilo veoma važno što mi je on, čitavog mog života, redovno govrio da me voli. On nije imao problema da izgovori te tri reči: “Volim te, sine!” Mnogi muškarci njegove generacije muče se da rečima izraze ljubav svojim sinovima.

Možda su muškarci iz te generacije bili učeni da je iskazivanje ljubavi slabost i da vodi ka preteranoj mekoći i nedostatku čvrstine. Možda su učeni da je iskazivanje ljubavi potpuno nepotrebno. Na primer, otac koji vredno radi možda misli da njegov trud, sam po sebi, predstavlja adekvatno ispoljavanje ljubavi.

Ljubav može zaštititi od nesigurnosti

Međutim, istina je da ljubav koja se ne iskazuje jasno može navesti sinove da ne osećaju sigurnost očeve ljubavi. A biti siguran u očevu ljubav je jedna od najosnovnijih potreba svakog dečaka – onoliko koliko je mladoj biljci neophodna voda. To mu daje temelj za zdrav, srećan i produktivan život.

Sinovima je potrebno da znaju da ih njihovi očevi vole. Potrebno im je da znaju da očeva ljubav nije nešto što bi oni trebalo da zarade. Potrebno im je da znaju da to nije nešto što mogu da izgube. Ovo, samo po sebi, predstavlja kamen temeljac sigurnog i zdravog identiteta.

Ja navodim ovo imajući u vidu da mnogi od nas nisu nikada imali očeve ili su imali očeve koji su im naneli mnogo boli i štete. Ja ne želim da vam ugasim svaku nadu samo zato što, možda, niste u detinjstvu dobili sve potrebne gradivne sastojke. Život ima razne načine da se postara za nas, a ponekad su to najčudniji, najneočekivaniji načini.

Najveća ljubav od svih

Jedan od meni omiljenih tekstova u Svetom pismu glasi: “A ako bi me majka ili otac napustili, Gospod me neće ostaviti.” Bilo je mnogo toga čemu me moj nesavršeni, često odsutni i prezaposleni tata nije mogao naučiti. Bilo je i nekih životnih polja na kojima mi je i naudio, svakako. Svi očevi su nesavršeni, osim jednog. Sve ono što je mom zemaljskom ocu nedostajalo, obezbedio mi je moj nebeski Otac.

Svi mi imamo slobodan pristup neograničenoj Očevoj ljubavi odozgo, koja nas jača, osposobljava i isceljuje. A ta ljubav nam može pomoći i da volimo naše sinove bolje nego što smo mi bili voljeni.

Često ponavljajte vašem sinu da ga volite. Ne, ne – učinite to odmah! Prekinite da čitate ovo i idite i recite mu da ga volite. Vaša misija kao oca je da ga pripremite da dosegne neslućene visine imajući pod svojim stopalima planinčinu nesalomive ljubavi.

Vašem sinu je potrebno da čuje da ga volite i mislim da u tome ne možete preterati.

2. “Ponosan sam na tebe, sine.”

To se zauvek urezalo u moje sećanje. Bilo je to na mojoj diplomskoj svečanosti. Sišao sam sa bine sa diplomom u rukama i ugledao mog tatu. Njegove oči su bile pune suza. Gledao je u mene kao da u meni vidi nešto neverovatno, nešto što ja u sebi nikada nisam video, nešto zadivljujuće i čudesno!

“Ponosan sam na tebe, sine!”, rekao je. Nikada mi pre to nije rekao, makar ne na taj način, s tako puno emocija. Mogao sam jasno da prepoznam da je duboko dirnut i da je stvarno mislio to što je rekao. Te reči su proletele kroz moje uši i um i duboko se zarile u moju dušu.

Nema mnogo stvari koje bi tako ojačale jednog sina kao ove reči, izgovorene od srca. Vašem sinu je od životne važnosti da od vas čuje da ste ponosni na njega. Vi svakako želite da vaš sin bude pun sampouzdanja i jak, da ima “kičmu”. Vi želite da on bude čovek od reči i stava u ovom svetu lakomislenosti i konfuzije. Ne želite da ga razmazite.

Naravno, vi morate da pred njega postavite izazove i da od njega očekujete da ispuni određene standarde. Ali kao i u svemu, opasnosti se kriju u krajnostima. Ako prihvatite i tolerišete baš sve, odgajićete sina koji neće znati za granice, koji neće znati da se kontroliše. A ako mu u potpunosti uskratite vašu podršku i vaše odobravanje, odgajićete nesigurnog sina koji će se besomučno i bespotrebno mučiti bez predaha.

Dajte svom sinu tu sigurnost da ima oca koji ga voli kao osobu, a ne zbog onoga što je uradio ili postigao. Recite mu i pokažite mu da ste ponosni na njega.

Pronađite dobro u svom sinu

Imam jednog dobrog prijatelja, Meta. On ima najnežnije srce od svih muškaraca koje poznajem.  Dok sam se borio s ovim o čemu ovde pišem, postavio sam mu pitanje za koje mislim da muči mnoge očeve: “A šta ako nisam ponosan na svog sina? Šta ako je on doneo neke loše odluke? Zar ne bi bilo neiskreno i prevarno reći sinu da sam ponosan na njega, iako u dubini svoje duše to nisam?”

Met je na trenutak razmislio. Ali ne predugo. Iskreno, bio sam iznenađen dubinom odgovora koji mi je dao nakon svega nekoliko sekundi: “Kao otac, ti imaš svakodnevnu obavezu da u svom sinu tražiš i nalaziš ono što je vredno hvale. Svako dete ima bar nešto što njegovog roditelja može učiniti ponosonim. A na tebi, kao ocu, je da pronađeš to što je vredno i da onda to istakneš i pohvališ ga.”

Ako ne pronađete baš ništa u vašem sinu na šta biste mogli biti ponosni, onda je problem u vama, u vašim očima. Vaš sin možda ima velike nedostatke i mnogo njih. Ali mi nismo samo naši nedostaci. Kako bi to bilo kada bi Bog nebeski, u svom savršenstvu, video u nama isključivo naše mane i nedostatke? Niko ne bi preživeo ni do kraja dana – svi bismo se istog trenutka pretvorili u prah i pepeo! Mi živimo u svetu gde se masovno traži vrednovanje – što više “sviđanja”, što više “deljenja”, što više “pregleda”. A razlog za to leži u činjenici da su ljudi očajnički nesigurni u sebe.

“Lik Božji”

U ovakvom svetu, poruka o bezuslovnoj ljudskoj vrednosti – stvoren po obličju (liku) Božjem – je značajnija nego ikada pre. Svi ljudi su stvoreni jednaki i svima je Tvorac podario određene darove, talente i svrhu postojanja. Vašem sinu je potrebno sigurno utočište u kome će znati da može naći odobravanje koje neće biti uslovljeno njegovim dostignućima i uspesima, već gde će biti vrednovan i prihvaćen onakvim kakav jeste. Potrebno mu je mesto gde će neko uložiti svoje vreme i trud da pronađe i “iskopa” iz njega to unikatno “zlatno grumenje”, koje je u njemu Gospod “sakrio i zakopao”.

Mislim da je to ključno. Da biste istinski bili ponosni na svog sina, morate odvojiti vreme da ga dobro upoznate. To može predstavljati izazov, jer, vrlo verovatno, čak ni vaš sin sebe ne poznaje dovoljno. Ali to je deo vašeg “posla”, kao roditelja, da mu pomognete da otkrije koliko je on dragoceno i čudesno stvorenje koje je Bog pažljivo i predivno stvorio. Lako je prepoznati ono najgore u drugima. Da budemo iskreni, mnogo je veća cena kada se radi o našim sinovima, jer ako oni ne uspeju da zadovolje naše standarde, to će se odraziti i na nas. Možda ćemo smatrati da je to i naš neuspeh. A to nas može učiniti ljutim ili razočaranim, a verovatno i grubim u nastupu i dovesti do toga da mu uskratite pohvalu i ohrabrenje.

Ali da bismo bili sjajni očevi, mi se moramo rešiti toga. Naši sinovi nisu naši da bismo ih držali pod kontrolom i oblikovali ih kao glinu sopstvenim rukama po sopstvenim željama. Oni su naši da bismo ih otkrivali, istraživali, pomagali im i upućivali ih. Oni su naši da ih podržimo, da ih volimo i da ih s ljubavlju ispravljamo.

Pogledajte svog sina. Odmah! Prestanite da čitate i idite i pogledajte svog sina. Neka vaša misija bude da otkrivate u njemu ono što je vama vredno hvale i divljenja. Neka vam na umu budu reči pohvale i nemojte ih tamo zadržavati. Njemu je potrebno da vi prepoznate i da mu kažete šta je to što je kod njega, u vašim očima, vredno hvale. Njemu je potrebno da čuje da ste ponosni na njega.

3. “Izvini, sine!”

Mi smo nesavršena bića. Ponekad smo destruktivni i prouzrokujemo štetu. Mi često grešimo. Prvi korak poniznosti je da shvatimo istinitost ovih tvrdnji. Život je toliko dobar i efikasan u tome da nas nauči da se ne možemo uvek pouzdati u sebe niti se previše oslanjati na sopstvenu savršenost. Naše greške su naši životni udžbenici.

Neizbežno, a verovatno i svakodnevno, mi očevi pravimo greške. To može biti svašta – od iskaljivanja sopstvenog besa ili frustracija na našoj deci, preko pogrešne procene dešavanja u domu, sve do vikanja ili hiljadu drugih pogrešaka. Mi želimo da odgajimo naše sinove tako da oni postanu samosvesni i krotki muškarci, a ne tvrdoglavi i uobraženi. Želimo da oni budu otvoreni za razgovor, pa i za prihvatanje konstruktivne kritike, a ne kruti i dogmatični u pogledu svoje ispravnosti.

Kao očevi, mi imamo odličnu priliku da ih poučimo primerom. A šansa će vam se ukazati i pre nego što mislite. Samo znajte da kada sledeći put pogrešite i preuzmete na sebe punu odgovornost za to, to sa sobom nosi veliku težinu, bili vi svesni toga u tom trenutku ili ne.

Najbolji način da se izvinite

Budite spremni da prepoznate kada niste u pravu. Budite i određeni oko toga u čemu ste pogrešili. Izvinite se bez ikakvih uslova, opravdanja ili prebacivanja odgovornosti. Znate vi dobro na šta mislim. Izvinjenje nije prilika za samoodbranu ili opravdavanje – izbegavajte da izgovorite: “Izvini, ali izbacio si me iz takta.” Niko vas ne može izbaciti iz takta – vi ste u potpunosti odgovorni za ono što se odigrava u vama. Isto tako, izvinjenje ne predstavlja platformu na kojoj bi neko drugi trebalo vama da se izvini.

Nemojte nakon izvinjenja reći: “A da li bi ti imao nešto što bi želeo meni da kažeš?” Izvinjenje je prilika da pokažete da ste odgovorni za ono u čemu ste pogrešili, bez spominjanja šta je druga strana učinila loše. Vi kontrolišete sopstvene aktivnosti, pa kada pogrešite, to nikada nije greška nekog drugog, iako je on to, možda, “započeo”. Možete vi razgovarati i o pogreškama drugih, ali to je sasvim druga tema. Uvedite svog sina u svet radikalne odgovornosti tako što ćete vi biti spremni da prihvatite radikalnu odgovornost za sopstvene postupke. Primerom mu pokažite na koji način je potrebno da se menja.

Na taj način ćete mu dati moćnu, životno važnu lekciju. Naučićete ga da je ljudski grešiti i da je sasvim u redu biti čovek. Ako vi, kao veliki, pametni i snažni tata možete da pogrešite, onda je, možda, sasvim u redu i da vaš sin ponekad pogreši.

Budite strpljivi sa svojim sinovima

Nema mnogo stvari koje će me lakše izbaciti iz takta nego kada moj sin aposolutno odbija da uvidi u čemu je pogrešio. Moj sin je najdraži, najosetljiviji i najpredaniji dečkić koga sam ikada upoznao. Ali postoje retki trenuci kada ga je nemoguće navesti da prihvati odgovornost za svoje najočiglednije loše odluke. On tada podigne zid branjenja i opravdavanja. A to me tako razljuti! I gotovo uvek – češće nego što sam spreman da priznam – ja svojim gnevom učinim da on bude samo još gori.

Stvari se odvijaju na najbolji način kada uspem da ostanem strpljiv i sačuvam prisebnost. Moguće je primeniti princip pravde i snošenja posledica, zadržavajući prisebnosti i blagost, kao i pomirljiv duh. Moguće je nežno ga pozvati da “zapliva” vodama odgovornosti. Tako često, ono što u datom trenutku deluje nemoguće – jednostavan čin preuzimanja odgovornosti i izvinjenje – je upravo ono što će doneti trenutno isceljenje, obnovljenje i spokoj!

A kada se desi da ne pokažem strpljenje i kada izgubim svoju prisebnosti, to se pretvori u priliku da mu ja na delu pokažem upravo ono što od njega očekujem. Izvinim mu se bez opravdavanja svog gnevnog nastupa. I nije to lako, verujte mi, jer moj unutrašnji osećaj za pravednost vrišti: “Kako možeš da mu se izvinjavaš?! Pa on je započeo!!” A ja svom snagom “pesnicom u lice udarim taj unutrašnji glas”, pomolim se i osetim preplavljujuć osećaj poniznosti u svom srcu. “Izvini, sine. Tata je bio jako grub.”

Ne uvek, ali gotovo uvek, ovo je trenutak kada stvari počnu da se menjaju. Njegovo namrgođeno, ljutito lice odjednom se opusti. On obriše svoje vrele, ljutite suze. A ponekad, samo ponekad, bez da ja to od njega tražim, i on se izvini. On uči. A to je nešto što je ljudima jako, jako teško da nauče.

Budite spremni da se izvinite svom sinu. I budite autentični u vašem izvinjenju. Pokažite mu način na koji će se najlakše i najbrže osloboditi tog jarma pravednosti i savršenstva koji pritiska njegova nejaka pleća, a naučite ga i da je sasvim normalno pogrešiti, ne biti u pravu, a onda to priznati, prihvatiti sopstvenu odgovornosti i krenuti dalje.

Predivna moć Oca

Smatram da je jedan od razloga što očevi mogu naneti tako mnogo štete svojoj deci u tome što oni ne shvataju predivnu moć koju imaju u životu svoje dece. Čak i kad se deca pobune, otrgnu ili jasno pokazuju svoju nezavisnost i nebrigu za ono šta njihovi očevi misle, ipak postoji i druga strana medalje. U sinovima postoji duboko usađena potreba da ih njihovi očevi vole i prihvate. Mislim da je to odraz naše najdublje i najosnovnije potrebe da nas Bog voli i prihvati.

Otac može biti neverovatno jasna, detaljna i živopisna slika Boga u sinovljevom životu. Ali ova sila može biti i neverovatno destruktivna kod očeva koji nisu svesni ogromne odgovornosti koja ide uz očinstvo.

Tate, vaše reči su moćne! Koristite ih tako da izgrađujete svoje sinove. Iskoristite tu moć koju vaše reči i dela imaju na vaše sinove. Što češće im govorite da ih volite. Odvojite vreme da pronađete u njima ono što je dobro i vredno i da ih za to pohvalite. Pokažite im da nije sramota biti ponizan i izviniti se za počinjene greške. Mislim da mi očevi nismo ni svesni kakve sve mogućnosti naši sinovi imaju, koliko široko oni mogu “razgranati svoje grane” ukoliko im obezbedimo dovoljno vode i svetlosti koju će dobiti iz naših osmeha, naših toplih zagrljaja i naših mudrih i ljubaznih reči.

Izvor: wordfromthebird

 

Možda će vas zanimati emisije:

Razgovor

Kako ljubav utiče na našu decu