Šta je to u ljudima i ljudskoj prirodi što nas čini onakvim kakvi jesmo? Neprekidno želimo da radimo prave stvari, ali često uradimo baš ono što nismo hteli. Mi “razmišljamo mudro, a postupamo ludo”! Jedina uteha je što se čini da niko nije na to imun.

Ali odakle taj nagon? Zašto stalno planiramo dijetu, a nikad je ne počnemo; zašto planiramo odlazak u teretanu, ali to učinimo samo nekoliko puta; zašto planiramo da otvorimo štedni račun, ali i dalje koristimo kreditnu karticu; zašto kupujemo božićne čestitke, a zaboravimo da ih pošaljemo? Zašto imamo velike namere koje se retko pretvaraju u akciju ili stvarnost? Da li je naša ljudska priroda van naše kontrole?

Setite se kad biste još kao dete zapali u nevolju jer ste uradili nešto loše. Bez obzira da li je u pitanju bio razbijeni prozor, prevrtanje čaše sa mlekom ili modrica na nozi vašeg brata ili sestre, vaša prva reakcija bila je da poreknete svoju odgovornost rečima: “Nisam to ja uradio.” Možda bi pod pritiskom priznali da ste to učinili, ali bi i dalje poricali svoju odgovornost rečima: “Nisam ja kriv.” (ili “Bilo je van moje kontrole”) i pokušavali da krivicu svalite na nekog drugog. Moja sestra me je “na to navela”, pas me je “na to naveo”, čovek na TV me je “na to naveo”.

Obratite pažnju na reči “na to naveo”. Priznajemo da smo to uradili, ali neko nas je na to NAVEO. Bili smo primorani da to uradimo. Drugim rečima, to nije bila naša krivica; nešto više od nas samih je uzrok što smo to učinili!

Ali nema li tu i malo istine, da neki put zaista ne možemo a da ne uradimo nešto? Nešto što je van naše kontrole?

Međutim, šta se dešava kad vidimo druge kako iznose taj izgovor? Zar nas ne nerviraju i zar ne mislimo da su u stvari mogli to da izbegnu – a da verovatno samo nisu hteli? Izgleda da smo brzi da sebe odmah opravdamo, a druge osudimo.

Ali onda, onda nešto otkrijemo: otkrijemo odakle takvi ljudi potiču, kakvo im je bilo detinjstvo, vaspitanje… i odjednom drugačije sagledavamo problem. To saznanje, pak, ne čini takve osobe manje mrskim ili štetnim ili nezgodnim; ono njihova dela ne čini manje lošim; ono čak ni ne opravdava ta njihova dela, niti ih u većini slučajeva oslobađa krivice. Ono nam samo pomaže da bolje shvatimo zašto su ti ljudi takvi kakvi su. I zaista je u nekim slučajevima, kad nam je poznato odakle oni potiču, pravo čudo da nisu i gori nego što jesu!

A možda ne bismo tako spremno osuđivali druge kad bismo sebe ocenjivali po istim kriterijumima? Ko zna šta bismo mi učinili da smo bili na njihovom mestu? Možda bismo još gore postupili!

“Ne sudite da vam se ne sudi.” Matej 7,1

Čarls Menson je ime poznato većini Amerikanaca; on je bio odgovoran za svirepo ubistvo glumice Šeron Tejt i drugih, što se desilo sedamdesetih godina prošlog veka u Kaliforniji. Menson je bio vođa sekte koja je izvršila masakr.

Postoji jedna priča o Mensonu. Majka mu je bila prostitutka i jednog dana, kad je s njim bila u baru, šankerica je pogledala preko šanka i rekla: “Kakvo slatko dete. Šta da ti dam za njega?” Majka je odgovorila: “Može li krigla piva?” Postignuta je pogodba i krigla piva je razmenjena za trogodišnje dete. Možete zamisliti, s puno bola, siguran sam, kakvo je detinjstvo imao Menson i koliko nam to pomaže da objasnimo njegove postupke kad je odrastao.

Međutim, da li to opravdava ono što je Čarls Menson uradio? Naravno da ne! Da li to opravdava njegova ubistva? Naravno da ne! Da li to znači da on za svoje zločine nije trebalo da bude osuđen na doživotnu robiju? Naravno da ne! Ali kad čujete takve i bezbrojne slične priče, sigurno vam je lakše da razumete Hristove reči da ne sudite drugim ljudima ili njihovim srcima. Naravno, moramo suditi delima; nijedno društvo ne bi moglo da opstane ako se izvesna dela koja se smatraju “zločinom” ne bi osudila kao pogrešna i za njih se odredila kazna.

Mogli bismo do u beskraj raspravljati da li su neka, i naglašavam neka, od tih dela zločini (većini od nas teško je da poveže sa “zločinom” to što žene ne pokrivaju lice na javnim mestima), ali se svi možemo složiti da društva moraju donekle osuđivati izvesna dela kako bi opstala.

Međutim, Menson je bio ekstreman slučaj, zar ne? Kako stoji stvar sa ljudima uopšte?

Koliko god bila tužna, koliko god bila bolesna, priča o Čarlsu Mensonu je samo jedna, jedna od doslovno bezbroj priča o mračnoj ljudskoj prirodi. Teško da ćete u novinama proći bez čitanja strašnih stvari koje ljudi rade jedan drugome. Silovanje, zlostavljanje, ubistvo, ulične bande, sporovi sa susedima, pa čak i roditelji koji svoju decu prodaju za prostituisanje! Treba da se stidimo sebe! No, da li je to sve što nas čeka u budućnosti?

Prošli vek – vek letova u svemir, atomske fisije, ličnih računara, ljudskog genoma – takođe je bio vek Verdena, Marne, Aušvica, Polja smrti i genocida u Ruandi. Čini se da je ta strana naše prirode, naše ljudske prirode, svuda gde su i ljudi.

Pa šta je uzrok tolikih protivurečnosti u ljudskoj prirodi? Šta nas to čini i dobrim i zlim, šta nas čini ljubaznim i okrutnim, šta nas čini punim ljubavi i punim mržnje?

Verovatno nijedan napad na hrišćanstvo i hrišćanska verovanja nije tako neprekidan kao onaj na učenje o ljudskoj “grešnosti” ili o zlu koje je neodvojivo od ljudske prirode. Kaže se da je taj koncept ponižavajući, da nam stvara lošu sliku o sebi samima, da je to proricanje koje se ispunjava samo od sebe (nekome kažete da je u dnu duše zao i on će biti zao), i tako dalje. Ali kad pogledamo šta ljudi rade širom sveta, možda hrišćanski koncept o ljudskoj grešnosti i ne treba tako spremno odbacivati kao nebitan?

“Srce je prevarno više svega i opako; ko će ga poznati?” Jeremija 17, 9

“Kao što stoji napisano: ni jednoga nema pravedna; ni jednoga nema razumna, i ni jednoga koji traži Boga; svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema ni jednoga ciglog. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varaju, i jed je aspidin pod usnama njihovim. Njihova su usta puna kletve i grčine. Njihove su noge brze da prolevaju krv. Na putovima je njihovim raskopavanje i nevolja; i puta mirnoga ne poznaše. I nema straha Božjega pred očima njihovim.” Rimljanima 3, 10-18

Pre nego što osudimo takvo osećanje, predložio bih da pogledate TV dnevnik. Verujem da ćete tamo, kao i svuda, naći mnogo dokaza za hrišćansko gledište da su ljudi zli. Osim toga, ako se osvrnemo na knjige koje čitamo, filmove koje gledamo i televizijske emisije o najpopularnijim temama, videćemo da je mnogo toga što naglasak stavlja na brutalnu stranu života. Filmovi, televizija i knjige puni su ubistava, scena zločina, nestanaka, silovanja, zlostavljanja i ratova koji dominiraju u našem životu. Tamna strana ljudske prirode možda nas plaši, ali se čini da nam sve više služi kao zabava.

Ali, da li smo svi baš tako loši?

Naravno da nismo. Nismo svi potpuno loši, nismo svi potpuno zli; sigurno smo svi u stanju da činimo i dobre i nesebične stvari. Ima dosta ljudi koji su bili i gore zlostavljani od Mensona, ali su radili na rešavanju svojih problema i sada vode zdrav, srećan, pozitivan život, poput Dejva Pelzera (ako niste čuli za njega, nađite njegove knjige i pročitajte ih – njegova priča je zaista inspirativna).

U redu, ima ljudi koji imaju dobre namere, ali i onih čiji su motivi zli, koji su loši, štetni ili pokvareni. Ali ko može pogoditi ko će pobediti? Da li dobro uvek trijumfuje nad zlom kao u filmovima? Da li je to realan scenario? Kad se ne bi obuzdavali ni dobro ni zlo, kad bi oboje bili potpuno van kontrole, koje bi od to dvoje smrvilo ono drugo?

Bio je jedan film sa Nikolasom Kejdžom koji je govorio o “snuff” filmu – od onih pornografskih koji se završavaju tako da žrtva, obično žena koja je pružala seksualne usluge, bude bukvalno ubijena pred kamerom! To nije gluma, što je već loše samo po sebi, ali je najgore od svega što neki ljudi doživljavaju uzbuđenje gledajući kako nekoga ubijaju. U filmu se govori o bogatom industrijalcu poput Dž. P. Morgana, čija je devojka ubijena u takvom “snuff” filmu. U jednom trenutku lik koga glumi Kejdž, a koji je istraživao to ubistvo, sukobljava se sa advokatom toga industrijalca, koji je saučesnik u zločinu. Kada ga Kejdžov lik upita zašto je taj bogati industrijalac, taj moćni čovek koji je imao sve što postoji na ovom svetu, učinio tako nešto, advokat je odgovorio: “Zato što je mogao. “

Zato što je mogao. To je zastrašujuće. Zapitajte se koje biste stvari uradili, a koje sada ne radite SAMO zato što ne biste mogli izbeći posledice? Šta biste radili kad biste mogli da radite apsolutno sve što želite, kakve god da su vaše najskrivenije želje, znajući da vas neće uhvatiti, da niko nikada ne bi saznao i da biste potpuno izbegli odgovornost?

A možda ovde zaista postoji neka natprirodna zla sila? Možda su svi vicevi i filmovi i ostala pomagala koja opisuju silu zla samo deo plana te zle sile da ne verujemo u nju, da nas umrtvi pred sobom, da učini da verujemo da je tu reč samo o vicu, smicalici, liku smišljenom za film? Da li je ovo baš tako preterano? Da li je moguće da dobro i zlo koje vidimo oko sebe, ponekad u žestokoj bici, u velikoj borbi, zaista predstavljaju manifestaciju zakulisne borbe između svetlosti i tame? Da li đavo zaista postoji?

A ako postoji, zar njegova najveća smicalica ne bi bila upravo da nas uveri da ne postoji?

Ali kako da verujemo u đavola? Zar to nije samo neki mit iz drevne kulture?

Pa, čini se da Biblija jasno kaže da đavo, ili sotona, postoji; ne kao simbol zla, ne kao metafora za našu mračnu stranu, ne kao poetski ili literarni lik – već kao pravo natrprirodno biće koje nastoji da uništi ljudski rod.

“Bijaše čovek u zemlji Uzu po imenu Jov; i taj čovek bijaše dobar i pravedan, i bojaše se Boga, i uklanjaše se oda zla. I rodi mu se sedam sinova i tri kćeri. I imaše stoke sedam tisuća ovaca i tri tisuće kamila i pet stotina jarmova volova i pet stotina magarica, i čeljadi veoma mnogo; i bijaše taj čovek najveći od svih ljudi na istoku. I sinovi njegovi sastajahu se i davahu gozbe kod kuće, svaki svoga dana, i slahu te pozivahu tri sestre svoje da jedu i piju s njima. I kad bi se obredili gozbom, pošiljaše Jov i osvećivaše ih, i ustajući rano prinošaše žrtve paljenice prema broju svih njih; jer govoraše Jov: može biti da su se ogrešili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom. Tako činjaše Jov svaki put. A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom a među njih dođe i sotona. I Gospod reče sotoni: otkuda ideš? A sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod sotoni: jesi li vidio slugu mojega Jova? nema onakoga čoveka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla. A sotona odgovori Gospodu i reče: eda li se uzalud Jov boji Boga? Nisi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? delo ruku njegovih blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji.” Jov 1, 1-10

“Budite trezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere.” 1. Petrova 5, 8

 “Koji tvori greh od đavola je, jer đavo greši od početka. Zato se javi sin Božji da raskopa dela đavolja.” 1. Jovanova 3,8

“Zato veselite se nebesa i vi koji živite na njima. Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima.” Otkrivenje 12, 12

Ovi tekstovi, a ima i drugih, ne kazuju da je sotona samo pojam, metafora za našu tamnu stranu; ti i drugi stihovi nas uče da je đavo stvarno biće, natprirodno moćno biće koje nastoji da ljudima nanese bol i patnju i propast.

Da li to onda znači da mi nismo krivi, da je isključivo “sotonina” krivica što radimo loše stvari?

Šta je to što nagoni ljude da čine neke od užasnih stvari? Ne morate da vidite samog đavola; samo se osvrnite oko sebe i videćete njegova dela. Da li je to bila čista slučajnost što je od skupine atoma i molekula nastao jedan Adolf Hitler? Ako se jednog dana vratite sa posla i zateknete ispreturan, opljačkan, uništen stan ili kuću, ne morate se suočiti sa krivcem da biste znali da je bio tu, zar ne?

Pa, ako đavo stvarno postoji i čini sve te loše stvari i tera nâs da činimo loše stvari, ima li nade za nas? Kako da se borimo sa neprijateljem koga čak ne možemo ni videti?

Dobro pitanje, a ono vodi dobroj vesti u svemu tome. Prema Bibliji, sotona je već poražen. Odnosno, iako još uvek izaziva pustoš u našem životu, njegovo konačno uništenje je sigurno, a konačan i potpuni trijumf dobra nad zlom je zagarantovan. To je, na mnogo načina, srž hrišćanske poruke: da postoji velika borba između dobra i zla, između Hrista i sotone, i kad je Isus umro za grehe čovečanstva na krstu, On je jednom za svagda porazio sotonu i samo je pitanje vremena kada će sotona, zlo, patnja, bolest i smrt nestati.

“Koji tvori greh od đavola je, jer đavo greši od početka. Zato se javi sin Božji da raskopa dela đavolja.” 1. Jovanova 3,8

“Zato veselite se nebesa i vi koji živite na njima. Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima.” Otkrivenje 12, 12

Đavolovo vreme je kratko. Naravno, to je napisano pre skoro dve hiljade godina, ali nam govori da će se sve jednog dana završiti, da će jednog dana taj đavo, ta zla sila koja je nanela toliku štetu, biti zaustavljen.

Ali dotle, mogu li zaista kriviti đavola za sve moje nevolje?

Pa, neću reći da je đavo kriv za sve naše probleme… S druge strane, verujem da svi naši problemi – zdravstveni, finansijski, duhovni, moralni, međuljudski, i ostali – potiču od zla, od pokvarene prirode ljudskog roda u celini. Svi smo mi uhvaćeni u zamku kao deo tog roda. I bez obzira koliko bili lepi, bogati ili slavni, svi ćemo na kraju umreti. A to, po mom mišljenju, sve potiče od đavola.Tako, na neki način, možemo okriviti sotonu za svoje greške, ali takođe imamo moć da biramo između dobra i zla, baš kao što je i sotona imao na početku. Istina je da nas đavo tera da činimo razne stvari, ali samo ako mu to dopustimo. Ako se povežemo sa Hristom, kroz veru, kroz molitvu, kroz verovanje u Njegova obećanja, imaćemo izvor snage i moći koji čak ni đavo ne može nadvladati, te će dobra strana naše ljudske prirode pobediti lošu.

Isus nam nudi izlaz, put koji prevazilazi našu ljudsku prirodu; kroz Njega možemo biti sigurni da će nam – bez obzira koje bitke vodimo, s kojim iskušenjima se suočavamo, kakve teške moralne odluke moramo da donosimo – Bog ponuditi pomoć i snagu da uradimo pravu stvar ili barem najbolju moguću u datoj situaciji. Ne moramo biti robovi svojih strasti, svoje pohlepe ili niskosti u našem biću koje nas ponekad ne samo dovode u iskušenje već i navode da radimo stvari za koje, u dubini duše, znamo da su pogrešne.

Nismo svi Hitleri ili Staljini. Zlo i nepravda mogu biti mnogo suptilniji. Ima mnogo života uništenih zbog loših odluka ljudi koji su bili mnogo manje zli i mnogo manje moćni nego što su Staljin ili Hitler ikad bili. Da li biste želeli da budete bolja osoba nego što ste sada?

Da li biste želeli da imate kontrolu nad stvarima koje, kako se čini, imaju kontrolu nad vama? Da li biste želeli da dobijete odgovore na pitanja koja vas zbunjuju i ostavljaju vas sa osećajem besciljnosti, gubitka, depresije?

Ja verujem da se sve to može naći u odnosu sa Hristom, jedinim koji je pobedio đavola i koji nam obećava da će đavo (i sve povezano s njim: smrt, zlo, rat i patnja) jednog dana nestati. Naša prava ljudska priroda biće ponovo uspostavljena i jedino što će ostati van naše kontrole biće Isusova ljubav prema nama – kao što je i danas.

Autor: prof. dr Miroslav Pujić

Odlomak iz knjige “Mostovi života”

 

Možda će vas zanimati emisije:

Kako se boriti sa gnevom?

Isus učitelj