Pre nekoliko godina, dok sam bio u poseti svojoj budućoj supruzi u južnoj Kaliforniji, okean je počeo da me poučava da primećujem natprirodno u svemu onome što sam zvao prirodnim, da otvorim svoje oči za onakav svet kakvim ga je Bog stvorio, da u sebi ponovo probudim ono divljenje koje sam nekada imao. Okean me ostavlja bez reči više nego bilo koje drugo Božje stvaralačko delo u prirodi.

Ja kažem Božje stvaralačko delo sa najdubljim uverenjem i osvedočenjem, jer to je bilo – sve i svuda – osmišljeno, začeto i otelotvoreno na temelju stvarne, božanske zamisli. Kao što je napisao T. M. Mur: “Jedno od glavnih učenja Svetog pisma je učenje da prirodni svet i nije baš toliko prirodan. On je stvaralačko delo natprirodnog Boga. Ono što mi tako uobičajeno nazivamo ‘priroda’ u stvari je ‘Božje stvaralačko delo’.” (T. M. Mur, Pogledajte ljiljane, str. 100)

“Sve što je Bog stvorio propoveda nam, na sav glas i sa svih strana.”

Ništa sa čim se susrećemo nije bez svrhe, bez slave ili samo “prirodno”. Možda nam je najlakše da tu svrhu i slavu primetimo u grandioznijim delima stvaranja, poput okeana, planina ili lavova. Ali, prema učenju Svetog pisma, čak i ptičice i ljiljani uče nas o Bogu.

Da li je svet prirode u vašim očima izgubio nešto od svoje nekadašnje lepote, vredne vašeg divljenja? Da li ste počeli da uzimate zdravo za gotovo stvari koje je Bog svojom zamisli i rečju doveo u postojanje i koje i dan danas svojom silom održava i čuva? Da li vas još uvek išta od onoga što je Bog načinio ostavlja bez daha?

U nama postoji duboka potreba za beskonačnošću

Govorili smo o okeanima. Stiv Devit je divno opisao upravo taj način na koji je mene okean ostavio bez daha:

“Nama je potrebna beskonačnost. Ne kao da bismo je mi mogli shvatiti. Ali, samo uz nju ovaj život dobija smisao. Zato volim da šetam obalom okeana. Jer, za mene, taj ‚beskraj‘ okeana koji se gubi na horizontu utapajući se u nebo, predstavlja nagoveštaj o večnom Bogu koji je stvorio i okean i nebo da izgledaju baš tako.” (Stiv Devit, Širom otvorenih očiju, str. 128).

Gotovo svako ko stoji pred Tihim okeanom može osetiti poniznost pred njegovom grandioznošću. Čak i planine nam obično pružaju predstavu o svojim počecima i krajevima, ali okeani se protežu iza maglovitih horizonata naših ljudskih sposobnosti shvatanja, nagoneći nas da priznamo koliko smo u stvari mali. I kao što psalmista peva: “Gle, more veliko i široko, tu gmižu bez broja, životinja mala i velika. Tu lađe plove, krokodil, kojega si stvorio da se igra po njemu.“ (Psalam 104:25-26) – kederi i raže, plavi tangovi i plavi kitovi, morski konjici i velike bele ajkule, sve je to Bog stvorio da bismo mi mogli prepoznati Božju stvaralačku moć i prihvatiti Njega kao našeg Tvorca.

Moćni i neumorni okeanski talasi spiraju naše iluzije o našoj nedodirljivosti i zamenjuju ih iskrenim priznanjem Bogu da smo krhki i nemoćni. Njegove dubine, koje nadmašuju moć našeg poimanja, naznaka su koliko su moćne Božje stvaralačke ruke, koliko je duboka Njegova ljubav (Psalam 33:7). Njegove obale, na kojima voda nežno golica naša stopala, ukazuju na to koliko je savršen i brižan njegov Arhitekta (Priče Solomunove 8:29). On čini da se njegove vode toliko uzburkaju da samo Njegov Sin može da smiri kako njih (Marko 4:39), tako i mene (Isaija 26:3).

Da li još uvek zastaneš da bi se divio onome što je Bog rekao ili onome što je stvorio? Želiš li da počneš iz početka?

Neka Reč otvori svet

Mi možemo početi da jasnije uviđamo lepotu sveta kakvog ga je Bog stvorio posmatrajući prirodu u svetlosti onoga što nam Sveto pismo o njoj govori – u Psalmima i Pričama Solomunovim, u Isaiji, Jeremiji, Jezekilju i Danilu, u Jevanđeljima, a naročito u rečima samoga Isusa i u Otkrivenju.

I još jednom, Mur piše:

“Koliko nas često Sveto pismo poziva da upotrebimo svoja čula da bismo spoznali i iskusili dobrotu, veličinu i milost Božju, i još bolje naučili kako da se odnosmo prema Njemu. Vrapčići, ljiljani, planine i reke; stari novčići, ruševine antičkih kula i gradova, napušteni žrvnjevi; svadbeni i pogrebni običaji ljudi, davanje milostinje; zvuci, ukusi i sve vrste čulnih osećaja – sve to i još mnogo, mnogo toga pruža nam priliku da se upoznamo sa planovima i zamislima Božjim. Ali, mi smo prezauzeti, previše užurbani ili previše rastrojeni prizemnošću svega toga da bismo uopšte bili spremni da malo dublje razmislimo šta Bog pokušava da nam time kaže.” (T. M. Mur, Pogledajte ljiljane, str. 109).

Naročito su Psalmi ispunjeni potocima i dolinama, grabljivicama i plenom, saćima i zelenim ispašama, Suncem, Mesecom i zvezdama. Pokušajte da uklonite stvaranje iz Psalama i zapitajte se šta se izgubilo od istine, lepote i dubine Božje reči. Kada bismo na ovaj svet gledali očima psalmiste, mnogo bismo više u svemu prepoznali Boga nego što to inače uspevamo.

Svakog jutra, kada Sunce promoli svoje zrake, Bog želi da nas ta ogromna vrela lopta, stotinu puta veća od naše planete i užarena do deset hiljada stepeni, podseti da je On jak, ogroman, dostupan i da zrači radošću i mirom.

„Nebesa kazuju slavu Božiju, i dela ruku njegovijeh glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i noć noći javlja. Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov. Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je postavio stan na njima; i ono izlazi kao ženik iz ložnice svoje, kao junak veselo teče putem. Izlazak mu je nakraj neba, i hod mu do kraja njegova; i niko nije sakriven od toplote njegove.“ (Psalam 19:1-6)

„Jer je Gospod Bog sunce i štit, Gospod daje blagodat i slavu; onima koji hode u bezazlenosti ne uskraćuje nijednoga dobra.“ (Psalam 84:11)

Kada posmatramo zvezde, raštrkane po vedrom noćnom nebu, kojih je samo u našoj galaksiji oko sto milijardi, Bog želi da uvidimo koliko On vodi računa o svakom detalju i koliko je On ličan. “(Bog) izbraja mnoštvo zvezda, i sve ih zove imenom.“ (Psalam 147:4). Zašto bi On davao imena zvezdama? Ne radi njih (pa one su samo zvezde!), već radi nas – da bismo mi mogli znati da On sve zna, pa samim tim poznaje i svakoga od nas i tu nam je, nadohvat ruke, a naročito onima koji su slomljena srca (Psalam 147:3) i smernima (Psalam 147:6).

Kada teški oblaci zaplove nebom iznad naših glava, oni nisu tu da bi nam pomračili misli i oneraspoložili nas. Oni bi trebalo da našu pažnju usmere ka nebu, da nas u mašti uzdignu u visine, mnogo iznad njih, sve do prestola milostivog i istinitoga Boga. “Gospode, do neba je milost tvoja, i istina tvoja do oblaka.“ (Psalam 36:5).

Kada posmatramo planine na horizontu ili se vozimo po njihovim vrletima, kao što smo to mi porodično učinili na odmoru ove godine, trebalo bi da prepoznamo stvaralačku moć veličanstvenog Boga. “Ti si svetao; divniji od gora hajdučkih.“(Psalam 76:4). Naš Bog je silniji od planina (Psalam 104:32), stariji od planina (Psalam 90:2) i stameniji od planina (Psalam 46:2-3).

Kada čujemo žuborenje reke ili potoka, to bi trebalo da nas nadahne da pijemo sa izvora Božje milosti u Hristu, sa izvora koji će zauvek utoliti svaku žeđ naše duše (Jovan 4:13-14). “Hrane se od izobilja doma tvojega, i iz potoka sladosti svojih ti ih napajaš. Jer je u tebe izvor životu, tvojom svetlošću vidimo svetlost.“ (Psalam 36:8-9). „Reke neka pljeskaju rukama; skupa gore nek se raduju pred licem Gospodnjim; jer ide da sudi zemlji; sudiće vasiljenoj pravedno, i narodima verno.“ (Psalam 98:8-9).

Kada naiđemo na stenu, previše tešku da bismo je pomerili i dovoljno veliku da se ističe u okolini, njena težina i čvrstina trebalo bi da nas uputi na uzvišeniju realnost. Gde to pesnik traži inspiraciju za opisivanje svega onoga što Bog njemu znači? “Gospode, grade moj, zaklone moj, koji se oboriti ne može, izbavitelju moj, Bože moj, kamena goro, na kojoj se ne bojim zla, štite moj, rože spasenja mojega, utočište moje!“ (Psalam 18:2).

Čak i košuta koja viri kroz šipražje objavljuje koliko je duboko zadovoljstvo koje Bog nudi. “Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože! Žedna je duša moja Boga, Boga živoga, kad ću doći i pokazati se licu Božijemu?” (Psalam 42:1-2). „Ovaj Bog opasuje me snagom, i čini mi veran put. Daje mi noge kao u jelena, i na visine stavlja me.“ (Psalam 18:33).

“Dela Božjeg stvaranja približavaju nam Božje savršenstvo na vidljiv, konkretan i određen način”, piše Džo Rigni (Joe Rigney). “Ona ne dozvoljavaju da nam Božji atributi i odlike ostanu apstraktni pojmovi, jer je nama nemoguće da volimo spisak kvaliteta.” (Zemaljske stvari, str. 65). Sve što je Bog stvorio sa svih strana nam na sav glas propoveda. Pa ipak, mi često idemo kroz prirodu pognutih glava, pogleda prikovanih za naše telefone, ne obraćajući pažnju na svedočanstva prirode o ljubavi i veličini Božjoj.

Ima nade, i uvek će je biti za pogled koji nam je trenutno zamagljen. Stvaranje nikada neće prestati da objavljuje savršenstvo našega Cara i nikada neće iscrpsti sve ono što ga čini savršenim.

Stoga, dajte sebi priliku da zastanete, da ponizno i s divljenjem osmotrite i oslušnete ono što je Bog načinio, i tada možete očekivati da u priodi prepoznate i ono natprirodno.

Izvor: desiringgod

 

Možda će vas zanimati emisije:

Svež vazduh

Okeani