Autor: Stefani Rids (Stephanie Reeds)

Roditelji su najvažnije osobe u životu deteta. Oni nas rađaju, upoznaju nas sa ovim svetom i svime što on sa sobom nosi, gaje nas, pomažu nam da prevaziđemo svoje strahove, imaju aktivnu ulogu u oblikovanju naše ličnosti i izgradnji našeg sopstvenog sveta od nule.

Ipak, bez obzira na činjenicu da i mama i tata imaju nezamenljiv udeo u razvoju svakog deteta, postoji jedna naročita veza za koju mislim da ćete se svi složiti da igra veliku ulogu u životu deteta.

To je neuništiva, večna, moćna veza između očeva i ćerki.

Mame, nemojte me pogrešno razumeti. Vi nesumnjivo imate najjaču i najjedinstveniju povezanost sa vašom decom. Ali, postoji nešto posebno u toj vezi oca i ćerke što određuje celokupan život ćerke na istinski zadivljujuć način.

Otac je prva muška figura u životu devojčice.

On je siguran zaklon u koji se ona sklanja.

On je potporni stub njene snage.

On je njena prva ljubav.

Dok nas mame maze i uče da budemo nežnije, očevi nas ohrabruju da budemo jake. Da nikada ne prestanemo da budemo radoznale, pa makar i pravile greške. Da nikada ne odustanemo, ma koliko se plašimo. Da uvek pomeramo svoje granice. Majke su te koje izbegavaju rizike, a očevi su oni koji nas ohrabruju da uvek iznova pokušamo i da se naučimo na greškama.

A sada, pre nego što se neki od vas ne slože s ovim i kažu mi kako uvek postoje izuzeci od pravila, sačekajte. U pravu ste, postoje izuzeci. Niste svi vi imali sreće da vas odgaja brižan otac, pun ljubavi. Ali, ja ne govorim ovo samo zato što sam ja imala sjajno detinjstvo zahvaljujući svom ocu i majci.

Imam ja i naučne dokaze za ovo!

Dakle, zašto očevi imaju tako ogroman uticaj na emotivni razvoj svojih ćerki?

Prema istraživanju objavljenom u Žurnalu društvenih i humanističkih nauka (Journal of Social Sciences and Humanities), kod ćerki koje nisu imale blizak odnos sa svojim očevima postoji veća verovatnoća pojave psiholoških i emotivnih problema, poput depresije i anksioznosti, nego kod ćerki koje su održavale blisku i zdravu povezanost sa svojim očevima.

Nema sumnje da porodica igra veliku ulogu u našoj pripremi za sve buduće odnose. Ćerke uče kako da se ophode sa svojim muževima, momcima, drugovima i ostalim muškarcima na osnovu odnosa koje su izgradile sa svojim očevima i braćom.

Dakle, prirodno, problematični odnosi sa muškarcima, simptomi depresije ili nedostatak samopouzdanja su česta posledica odsustva oca iz života njegove kćeri. Kada dete odrasta sa osećanjem bliskosti sa svojim ocem u periodu puberteta, veća je verovatnoća da će kasnije ostvariti zdrav i zadovoljavajući bračni odnos.

Zdrav odnos sa ocem suzbija kod ćerke strah od uspostavljanja bliskih i intimnih odnosa u kasnijem životu. Za svaku devojčicu, ljubav prema ocu je uvek prvo iskustvo ljubavi prema nekom muškarcu i upoznaje je sa onim što prava muška ljubav predstavlja. Ukoliko je postojalo pozitivno iskustvo ljubavi u njenom odnosu sa njenim tatom u ranom detinjstvu, ona će proći mnogo bolje, i obrnuto. U poređenju s majkama, očevi uglavnom imaju snažniji uticaj na to kako će se njihove ćerke ophoditi i povezivati sa muškarcima u svom životu.

Upravo to je razlog zašto pozitivan odnos otac-ćerka ima tako veliki uticaj na ćerkine odnose i veze s drugim muškarcima.

Brižni očevi imaju naročitu važnost u životu svojih ćerki, jer predstavljaju jasnu protivtežu ukorenjivanju predrasuda o muškarcima. Stoga, ćerka koja je zadovoljna odnosem sa svojim ocem ima veće šanse da bude društveno priznata, da se oseća bezbednom, da bude psihički zdrava i da ostvari svoj puni potencijal.

Zaista je tužno što je sve do pre nekoliko decenija otac često bio smatran obaveznim da se isključivo stara o zadovoljenju materijalnih potreba porodice, a majka da bude domaćica i da brine o deci…

Međutim, lepo je znati da je danas očinstvo dobilo sasvim novu dimenziju i značenje. Jer, vaspitavanje nije samo mamina odgovornost. Dobro vaspitavanje znači podjednako učešće i odgovornost oba roditelja kada se radi o podizanju dece.

Otac bi trebalo da obezbedi bezbedno i zaštitiničko okruženje za svoju ćerku, i to ne samo fizički, već i emotivno. Očevo ponašanje bi trebalo da ohrabri njegovu ćerku da se nikada ne plaši da podeli svoja osećanja.

Na kraju krajeva, nema sumnje da smo mi proizvod onih koji nas vaspitavaju. Konačno, mi smo svi preprogramirani tako da težimo onom tipu ljudi i odnosa koji su nam poznati. Evo, došla sam do zaključka – žene na kraju završe udajući se za „svoje očeve“.

Izvor: the power of silence