Verovala sam drugarici koja mi je predložila koji film da gledamo. Kada je u uvodnoj sceni veoma detaljno i slikovito prikazano ubistvo, uputila sam joj nervozan pogled. Zatim je nastupila scena trke automobila u kojoj su nedužni posmatrači brutalno nastradali. A onda je glavni junak kleštima mučio zlikovca.

Moja drugarica se, zadivljena, podbočila laktovima i nagnula ka ekranu dok sam ja utonula u kauč. Režiseri su osmislili priču o osveti tako da kod gledalaca podignu adrenalin. Trebalo je da slavimo osvetu i krvoproliće, da kličemo uz svaki odsečeni prst. Oni su plaštem zabave zamaskirali brutalnost.

“Molim te, ugasi to!”, prosiktala sam.

Moja drugarica se nasmejala, smatrajući da se šalim. Kada sam ponovila molbu, izbečila se.

“Pa ti si hirurg na traumatologiji!”, povikala je, “svakako si videla i gore stvari od ovih!”

“Isuviše često filmovi tretiraju nasilje kao zabranjeno voće, a ne kao razuzdani greh.”

Proškrgutala sam zubima. Nisam videla gore, ali jesam više. Filmovi poput ovog, puni nasilja i krvoprolića, ne pokazuju pune posledice tragedije. Oni ne istražuju na koji način su sečiva, šrapneli i smrskane šoferšajbne ostavile u žalosti ucveljene udovice i siročad. Oni ne razrađuju postupak zašivanja rana niti kako će iskidanom tkivu u eksploziji biti potrebni meseci lečenja i višestruke operacije, a ni kako bi iz rupe od metka mogla izviriti neka buduća smrtna kazna.

Bila sam svedok neizrecivog bola ucveljenih dugo nakon što smo očistili krv sa mesta nesreće. Svedok sam sile koju povlačenje okidača ima da totalno uništi živote mnogih.

“Dosta sam videla”, rekla sam, “molim te, ugasi to!”

Da li nasilje u medijima škodi našoj deci?

Rasprave o nasilju u medijima vode se u naučnim krugovima već preko pola veka. Pre nekih desetak godina, Američka pedijatrijska akademija (AAP) je izdala upozorenje roditeljima i pedijatrima na vezu između nasilja u medijima i agresivnih misli. Studije nakon toga potvrdile su njihovu zabrinutost, povezujući izloženost mladih osoba nasilju u filmovima i video-igrama sa besom, bezosećajnošću prema stvarnom nasilju u svetu i smanjenjem saosećajnosti.

Pa ipak, iako revnosna, mišljenja na ovu temu nisu istovetna. Neki kritičari optužuju organizacije poput AAP da objavljuju neutemeljene zaključke. Konkretno, oni primećuju da se većina izučavanja nasilnog sadržaja usredsređuje na misli i osećanja koja se javljaju u laboratorijskim uslovima, sa relativno malo podataka o tome kako izloženost medijima utiče na ponašanje u realnim, životnim okolnostima. Iako gledanje nasilnih filmova može podstaći agresivne misli, nema konkretnih dokaza da su ove misli dovele do ispoljavanja nasilničkog ponašanja prema drugima. Bez konkretnih podataka, naglašavaju skeptici, stroga upozorenja o medijima su neosnovana.

“Kada se uživimo u nasilje koje nam se servira na ekranu, rizikujemo da se oglušimo o nevolje i patnje drugih.”

Neslaganja u medicinskim krugovima proširila su se i na javni sektor. Prošle godine, kada je niz oružanih napada zapanjilo naciju, političari su naveli filmove i video-igre kao potencijalne podstrekače. Reakcija je bila brza i žestoka – protesti su preplavili internet. Nakon tih napada, Universal Studios je otkazao premijeru svog filma strave i užasa „Lov“ da bi se izbeglo dalje nanošenje bola. Nekoliko meseci kasnije, film „Džoker“ je izazvao kontroverzu zbog svog potencijala da inspiriše slična ubistva u stvarnom svetu. Rasprava se rasplamsala, potpirujući plamen na obe strane.

Kada zabava škodi ljubavi

Kako se hrišćanin odnosi prema ovom problemu? Kada nam naši ekrani ponude nasilje kao zabavu, da li to spremno gledamo ili bi trebalo da odvratimo pogled od toga?

Iako nema definitivnih dokaza da je nasilje u medijima povezano sa malicioznim postupcima, postojeći pokazatelji bi trebalo da nas navedu da zastanemo. Jedan sistematičan izveštaj navodi: “Nasilje u medijima takođe može otupeti ljude prema realnom nasilju, čineći ih manje osetljivim prema bolu i patnji drugih.” Čak i ako nas filmska scena puna krvoprolića ne pokrene na nasilje, ona u nama može umrtviti saosećajnost.

Ovo bi trebalo da nama, hrišćanima, zaokupria pažnju. Dve temeljne stvari na koje smo mi, kao Hristovi sledbenici, pozvani jesu da volimo Boga i da volimo svoje bližnje:

“A Isus reče mu: ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci.“ (Matej 22,37-40) 

Ljubav prema bližnjima zahteva da mi druge posmatramo kao ličnosti, sa unutrašnjom vrednošću i dostojanstvom. Pozvani smo da proširimo saosećanje i na one koji, poput nas, pate pod teretom greha i traže pomoć. Kao što je Hristos voleo nas, i mi treba da volimo jedni druge – „Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom. Po tom će svi poznati da ste moji učenici ako uzimate ljubav među sobom.“ (Jovan 13,34-35) „Po tom poznasmo ljubav što On za nas dušu svoju položi: mi smo dužni polagati duše za braću. Koji dakle ima bogatstvo ovoga sveta, i vidi brata svojega u nevolji i zatvori srce svoje od njega, kako ljubav Božija stoji u njemu?“ (1. Jovanova 3,16-17)

Kada se prepustimo besplatnom nasilju sa ekrana, rizikujemo da sebe ogradimo od nedaća naše braće i sestara koji pate. Mi ugoržavamo sopstvenu sposobnost da ih volimo. Mi menjamo širom otvoreno, saosećajno srce za perverzno uživanje u posmatranju nasilja.

Bol dolazi kasnije

Ne šteti baš svako nasilje u medijima. Kada je osmišljen tako da se osudi, umesto da nas zabavi, filmski realizam nas može suočiti sa sopstvenom izopačenošću. Filmovi koji na pravi način opisuju rat, otkrivajući njegov potencijal da uništi telo i dušu, mogu nas uznemiriti i naglasiti našu potrebu za spasiteljem. Kada pristupi sa iskrenošću i osećajem, a ne sa nesmotrenošću, realističan film može nas podstaći i na pokajanje.

“Nasilje ostavlja osakaćenu decu i bebe bez očeva.”

Međutim, filmovi najčešće koriste brutalnost, umesto da je osude. Oni je tretiraju kao zabranjeno voće, uzdižući spektakl, a ne kao razuzdani greh. Kada se specijalnim efektima prikazuje tkivo koje se razara i krv koja lipti, time se prenebregava uticaj kakav takve izopačenosti imaju na dušu, um i srce.

Oni ne istražuju ono što svaki lekar u urgentnim centrima zna – da nasilje osakaćuje decu i ostavlja bebe bez očeva. Da lako povučen okidač izaziva višedecenijsku patnju. Da samo jedan izliv besa može uništiti živote ljudi koji vole, čeznu, nadaju se i to ne samo privremeno, već i za budućnost.

Kako znati šta gledati

Za uputstvo kada zurimo u medije, bilo da se radi o filmu, video-igrici ili štampanom tekstu, možemo se obratiti Svetom pismu – Filibljanima 4,8: “A dalje, braćo moja, što je god istinito, što je god pošteno, što je god pravedno, što je god prečisto, što je god preljubazno, što je god slavno, i još ako ima koja dobrodetelj, i ako ima koja pohvala, to mislite.“

Kada gledamo film pun nasilja, upitajmo se da li se on bavi nečim što je časno i pošteno? Da li on oslikava ono što je čisto, lepo i preporučljivo? Možemo li u njemu prepoznati dobro?

Da li nas njegove slike osvedočavaju u naše loše stanje i vode pokajanju? Da li nas prosvetljuju? Da li podstiču naše saosećanje prema drugima? Ukoliko je vaš odgovor potvrdan, onda pažljivim očima, umom okrenutim ka Hristu i srcem otvorenim za potrebe drugih, nastavite da gledate. A ako je vaš odgovor „ne“, onda iz ljubavi prema bližnjima, isključite ekran i svoje oči, umesto time, napojite nečim što je istinito i dobro – nečim što je Bogu po volji.

Izvor: desire good