Da li će audio-knjige, podkasti i programi za sintetizaciju govora čitanje učiniti prevazđenim?

U ranim danima televizije neki njeni zastupnici su samouvereno tvrdili da će televizija ubrzo zameniti udžbenike, dok su drugi bili zabrinuti da će televizija konačno preuzeti primat u odnosu na čitanje uopšte, pretvarajući decu u “nepismene glupake, zakrvavljenih očiju”.

Mi danas znamo da se to nije dogodilo; ljudi i dalje čitaju, a televizija nikada nije postala ništa više od dodatnog pomoćnog sredstva u nastavi.

Ipak, i danas mnogi postavljaju isto pitanje: Da li je čitanje prevaziđeno?

I to ne zbog televizije, već zbog audio-knjiga, podkasta i znatno unapređenih programa za sintetizaciju govora koji su dostupni kod mnogih programa za obradu teksta, internet-pretraživača i naročito kod skoro svih elektronskih knjiga. Zahvaljujući internetu, većina informativnih i akademskih tekstova, kao i sve veći broj zabavnih tekstova, originalno se objavljuju ili se mogu naći u digitalnom obliku. Kako je danas moguće slušati gotovo svaki digitalni tekst, da li će čitanje na kraju postati nepotrebno? Ima li uopšte razloga za čitanje, kada već možete da slušate? Zar čitanje i slušanje nisu samo različiti načini da se reči urežu u naš um kako bismo mogli razmišljati o njima? Ili je možda čitanje teksta zaista “bolje” (efikasnije, korisnije) na neki način kada ga uporedimo sa slušanjem?

Pokazalo se da odgovor nije tako jednostavan. Ne radi se o jasnom odgovoru: „Da.“ ili „Ne.“ Odgovor zavisi od toga ko čita, zašto čita i šta čita…

Razumevanje odslušanog i pročitanog je umnogome slično.

U svojoj poznatoj knjizi “Jednostavan pogled na čitanje”, Gough i Tunner (1986) ističu da je čitanje samo kombinacija prepoznavanja reči i razumevanja onoga što čujemo, a odavno je poznato da su, makar kod veštih odraslih čitalaca, razumevanje onoga što se čuje i onoga što se pročita blisko povezani. Jedno istraživanje iz 1977. godine potvrdilo je da su studenti koji su slušali kratke priče bili sposobni da ih prepričaju isto tako dobro kao i studenti koji su ih pročitali. To je u skladu i sa rezultatima nekih novijih istraživanja – razumevanje i pamćenje kod odraslih čitalaca istinitih priča iz života bilo je u suštini isto, bilo da su pročitali knjigu, bilo da su je odlušali. Izgleda da, kada se radi o većini priča i lakših tekstova, slušanje knjige verovatno “funkcioniše” baš kao i njeno čitanje.

Slušanje teksta, nasuprot njegovom čitanju, definitivno ima neke prednosti.

Najočiglednija prednost je to što možete slušati snimljen tekst dok su vam oči i ruke zauzete obavljanjem nekog drugog posla, a naročito nekih rutinskih svari poput vožnje, pranja sudova ili vežbanja. Ovo je verovatno i glavni razlog sve veće popularnosti audio-knjiga i podkasta. 18% Amerikanaca izjavilo je da su odslušali najmanje jednu audio-knjigu u prethodnih godinu dana (što je više nego 14% iz 2016. godine). Prvi put je zabeleženo da je preko 50% ispitanih Amerikanaca izjavilo kako je slušalo podkaste.

Izgovoren tekst ima još neke prednosti u odnosu na zapisan kada se radi o lakšem razumevanju. Dobri čitači čitaju sa dikcijom, tj. čitaju izražajno, a ta izražajnost ponekada može slušaocu pomoći da razume i onaj tekst u kome se koriste neuobičajene reči ili obične reči na neuobičajen način. Na primer, značenje nekih Šekspirovih stihova je mnogo jasnije kada ih naglas pročita dobar glumac nego kada ih samo vidite na papiru. Takođe, izrecitovana pesma često bolje prenese figurativno i emotivno značenje nego što je za to sposobna pesma u štampanom obliku.

I konačno, slušanje naravno ima mnoge prednosti za osobe sa invaliditetom koji im ne dozvoljava da čitaju ili im čitanje čini izuzetno teškim. Audio-knjigama i odgovarajućim programima za pretvaranje pisanog teksta u zvučni značajno je uvećana dostupnost raznovrsnih tekstova osobama sa oštećenjima vida. To se čak pokazalo i vrlo efikasnim u pomagunju osobama sa disleksijom, kao i lošim čitačima da poboljšaju svoje čitalačke sposobnosti. Čitanje naglas mladim osobama je dokazano dobar način da im se približe složeniji tekstovi i ideje koje inače ne bi bili sposobni da samostalno razumeju.

Ipak, slušanje nije uvek efikasno koliko i čitanje

Čitanje ima više prednosti u odnosu na slušanje, naročito kada se radi o informativnim tekstovima i učenju. Kada slušate, ne možete samo da preletite pogledom preko teksta, a preskakanje određenih, manje bitnih delova teksta je sve važnije u današnjem svetu prenatrpanom informacijama. Isto tako, ako naiđete na neki nerazumljiv odeljak, ne možete se tako lako i precizno vratiti nazad na početak teksta kod audio-knjiga, kao što to možete kod štampanih. Slično tome, široko prihvaćene strategije koje se koriste pri učenju, poput podvlačenja, isticanja određenih delova teksta ili dopisivanja komentara i primedbi lako je primeniti na odštampani tekst, a veoma teško ili čak nemoguće kod audio-knjga.

Nasuprot uvreženom mišljenju, čitanje može biti čak i manje vremenski zahtevno od slušanja. Većina onih koji čitaju tekstove podkasta ili audio-knjiga izgovara reči brzinom od oko 150-160 reči u minuti, što je optimalna brzina za većinu slušalaca. S druge strane, prosečni srednjoškolac će pročitati u sebi oko 250 reči u minuti, a vešt čitač će lako postići brzinu čitanja između 300 i 400 reči u minuti, što je više nego duplo u odnosu na ono što bi mogao odslušati u istom vremenskom periodu. Nestrpljivost zbog relativno sporog tempa slušanja teksta u poređenju sa brzinom čitanja istog teksta je nešto što istraživači navode kao mogući razlog zbog koga je slušaoce lakše ometati nego čitaoce, i zbog čega većina nas radije sluša audio-knjige ili podkaste dok istovremeno radi još nešto, nego da samo sedi i sluša.

Ipak, možda i najvažnije od svega, jedan broj studija je pokazao da je čitanje efikasnije od slušanja kada se radi o učenju na osnovu teksta. Na primer, gore navedena studija, koja je utvrdila da je slušaoce lakše ometati nego čitaoce, takođe je pronašla da su oni koji su čitali ogledni tekst zapamtili više podataka iz njega nego oni koji su ga slušali. Slično tome, jedno istraživanje iz 2010. godine je pokazalo da su studenti psihologije koji su čitali profesionalni članak postigli bolje rezultate na testu nego njihove kolege koje su na istu temu slušali podkast. U jednom drugom istraživanju utvrđeno je da su studenti sa koledža bolje zapamtili tekst koji su pročitali iz udžbenika nego oni studenti koji su taj tekst samo odslušali, a to se naročito pokazalo kod onih koji su studirali engleski jezik. I medicinske sestre su brže usvajale nove medicinske pojmove čitajući ih nego slušajući. Takođe se pokazalo da se čak i nesvesno obogaćivanje rečnika u znatno većoj meri postiže čitanjem nego slušanjem.

Iz svih tih razloga, jasno je da čitanje nije suvišno, već da još uvek predstavlja esencijalni deo savremenog načina života i učenja. Naročito bismo pri obrazovanju morali biti oprezni prilikom prelaska sa čitanja i pisanih udžbenika na njihove zvučne oblike. S druge strane, verovatno nećete mnogo propustiti ako pratite svoj omiljeni politički podkast dok kuvate ili ako slušate audio-knjigu dok vozite (sve dok ne dopustite drugim stvarima da vam u većoj meri odvlače pažnju). Mi imamo sreću da živimo u vreme u kome je toliko mnogo tekstova, informativnih i zabavnih, dostupno u toliko mnogo različitih formata da svako može izabati onaj format koji mu u datom trenutku najviše prija i odgovara, shodno njegovim potrebama, ciljevima i okolnostima.

Izvor: psychology today