U 1. Konrinćanima, Pavle opisuje različite duhovne darove i načine na koje možemo pokazati božanski život u svetu. On se dotiče dara jezika, proroštva sa razumevanjem i vere koja može pomerati planine. Ipak, on kao da bi nekako sve to menjao za jedno –  ljubav. U 1. Korinćanima 13:13, on kaže: „A sada ostaje vera, nada i ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća medju njima.“ Uhvatio sam sebe kako prelazim preko ovog stiha sa mišlju „Da, zabeležio sam to.“ Čuo sam to i čitao sam to toliko često da sam zaboravio na primenu i snagu toga. O čemu se tu zapravo radi? Zašto je to nešto što traje zauvek? Najveća sila za naš život krije se u ovom stihu. Na nama je samo da razjasnimo smisao koji stoji iza ovih reči da bismo se mogli povezati sa tom silom.

Svrha vere

Vera je jedna od prvih stvari o kojoj učimo kao hrišćani. Često sve počinje sa Isusovim rečima iz Luke 17:6, gde kaže: „ Kad biste imali vere koliko zrno gorušičino, mogli biste reći ovom dudu: ’Iščupaj se i posadi se u more’, i on bi vas poslušao.“ Jevrejima 11:1 daje jasnu definiciju vere: „Vera je, pak, tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo.“

Sećam se kako sam, otprilike godinu dana nakon što sam se tetovirao, doživeo duboko razočarenje, gotovo oplakujući jedan deo sebe koji sam na taj način izgubio. Tada sam tek napunio 18 godina i suočavao sam se sa posledicama nekih propuštenih prilika u toku svog ličnog razvoja. Dok bih se tuširao, ugledao bih te tetovaže i u mislima ih „obrisao“ predanom molitvom. Iskreno sam verovao u navedene reči iz Svetog pisma da imam i moć i pravo da, ukoliko dovoljno snažno verujem u nešto, to i bude učinjeno, čak i ako bi se to kosilo sa prirodnim fizičkim zakonima. Mesecima sam to strpljivo činio pre nego što sam počeo da gubim nadu i da vapim ka Bogu: „Zašto? Ja iskreno verujem da ti možeš uzeti ovo od mene! Zašto to ne uradiš?!“ Osećao sam se povredjeno. Deset godina kasnije, tetovaže su i dalje tu, ali sam ja, na osnovu tog iskustva, stekao najvredniju lekciju.

„Svrha vere je da nas povede da upoznamo Božje srce…“

Svrha vere nije da utiče na moj lični komfor. Svrha vere je da nas vodi upoznavanju Božjeg srca i izgradnji poverenja u način na koji je On spreman da nas vodi. To je praktična vežba koja nas podseća na naše mesto na lozi. Mi smo grane, i mi ne možemo činiti ništa odvojeno od loze (Jovan 15:5). Jevrejima 11:1 predstavlja pravu definiciju vere, ali ja verujem da nam Jevrejima 11:6 opisuje njenu praktičnu primenu: „A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dodje Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže.“

Svrha nade

Gugl definiše nadu kao „osećaj iščekivanja i čežnje da se odredjena stvar desi.“ Ona takodje može biti definisana kao „osećanje poverenja.“ Dakle, vera je uverenje da negde tamo postoji nešto bolje, nešto vredno traženja, dok je nada očekivanje ili sigurnost u to da to zaista jeste tamo. Nada predstavalja to pogonsko gorivo koje, dok tragamo za ljubavlju, održava našu veru živom.

„Isus nam je uzor u neprestanom traženju mudrosti“

Pravi način da se vera, kao traženje Gospoda, poveže sa nadom, kao očekivanjem da ćemo Ga i pronaći, je putem mudrosti. Priče Solomunove 24:14 kažu: „Tako će biti poznanje mudrosti duši tvojoj, kad je nadješ; i biće plata, i nadanje tvoje neće se zatrti.“ Isus nam je uzor neprekidnog traženja mudrosti. U našem duhovnom razvoju se često događa da dostignemo stanje zadovoljstva sobom, da postanemo zadovoljni onim što smo postigli. Sjajna stvar je biti zahvalan, ali ukoliko neprestano tražite mudrost, shvatićete da u životu postoji i nešto više. Potrebno je da uspešno položimo maturu na svakom nivou, stalno se krećući i napredujući, dodajući svom iskustvu ono što smo do tada naučili. To je ono što održava nadu u životu. Dok tragamo za nečim višim, mi sve više učimo i napredujemo, gradeći samopouzdanje da se nalazimo na toj lozi. U Luki 2:52 nalazimo suptilnu, ali moćniju sliku Isusovog karaktera, koja otkriva osnovu njegovog uticaja i samopouzdanja. Luka zapisuje: „I Isus napredovaše u premudrosti, i u rastu, i u milosti kod Boga i kod ljudi.“ Isus je naš vodja i mi bismo trebali da pratimo njegovo vodjstvo neprestano tražeći mudrost i gradeći dobre odnose sa drugima.

Svrha ljubavi

U 1. Korinćanima 13:13, Pavle jasno naglašava da je najveći duhovni dar ljubav. Ako imamo to na umu, shvatićemo da je ljubav vidljivi rezultat naše vere i naše nade. Ljubav je cilj. Kako je divno prepoznati cilj! Kada započnete neku novu igru, najveću prepreku najčešće predstavlja razumevanje njene suštine, što je obično mnogo teže od samog savladavanja fizičkih prepreka. Ako dobro shvatite šta je cilj, tada možete iskoristiti ono što posedujete da biste do njega stigli.

„…to je najčistija slika Boga koju imamo.“

Svrha ljubavi je vidljiva u 1. Jovanovoj 4:7-8. To je najjasnija slika Boga koju imamo. Tu se kaže: „Ljubazni, da ljubimo jedan drugoga; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav od Boga je rodjen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi ne poznaje Boga, jer je Bog ljubav.“ U 19. stihu se nastavlja: „Da imamo mi ljubav prema njemu, jer on najprije pokaza ljubav prema nama.“ Dakle, svrha ljubavi je dvostruka. Prvo, ona je otkrivenje identiteta. Ona nam govori ko je Bog  i ko smo mi u Bogu.

Drugo, ta snažna sila nam omogućava da radimo Isusov posao i činimo čak i veća dela koja je Isus opisao u Jovanu 14:12 gde kaže: „Koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti, jer ja idem k ocu svojemu.“ Ljubav ima snagu da nam pomogne da ponovo verujemo i vratimo nadu u druge. To je motor koji pokreće naše duhovne živote.

Vera, nada i ljubav – večni ciklus života

Ako su vera, nada i ljubav stvari koje traju večno, postaje nam očigledno da je to ono što bismo trebali da sledimo u životu. Neki se mogu zabrinuti zbog pomisli da kada upoznaju krajnji cilj, život više neće imati smisla, jer im neće preostati ništa novo da se otkrije. Ali, upravo u ovome što smo naveli krije se izvor života koji nikada neće presušiti!

„…postajemo povredjeni iskustvom…“

U početku, rodjeni smo bez ikakvog razumevanja osim vere. Kao bebe, prirodno težimo za brigom i negom. Sa poverenjem očekujemo da dobijemo potrebnu zaštitu. Kako stičemo životno iskustvo, mi postajemo zastrašeni onim lošim iskustvima koja nam guše veru i nadu, i, zauzvrat, počinjemo da gušimo svoj prirodni instikt za ljubavlju, stalno se iznova vraćajući na početak.

„To može značiti i početak nečeg drugog.“

Pronalaženje vere, nade i ljubavi nama samima ne znači kraj bilo čega. To u stvari može da označi početak nečeg sasvim drugog. Ako ste se ikada osećali potpuno slomljenim, poznato vam je koliku snagu i moć imaju ljubaznost i poverenje koje vam neko u tom trenutku ukaže. Kada vam se pruži ljubav, u vama se rasplamsa nova vera u ono što možete biti. Tada se u vama ponovo rađa nada da još uvek ima dobrog na ovom svetu. Tada ste spremni da ponovo zavolite sami sebe, da delite ljubav i sa drugima, kao i da taj ciklus stalno inznova obnavljate. To je naš početak, jedan novi, večni početak, kako za nas, tako i za naše bližnje.

Molitva za veru, nadu i ljubav

Možemo početi sa molitvom iz 2. Korinćanima 1:3-4: „Blagosloven Bog i otac Gospoda našega Isusa Hrista, otac milosti i Bog svake utehe. Koji nas teši u svakoj nevolji našoj, da bismo mogli utešiti one koji su u svakoj nevolji, utehom kojom nas same Bog teši.“

Bože, hvala ti što me voliš. Hvala ti što pokrećeš moj ciklus života i daješ mi potrebnu mudrost za hodanje sa tobom. Molim se da stalno budem zainteresovan za mudrost da ne bih izgubio nadu. Molim se da, dok budem ostao ispunjen, pronađem načine da izvršim Tvoju volju i pomognem nekom drugom ko je u potrebi.

Amin.

Izvor: crosswalk