Nasilje, svi znamo šta je, svi smo ga svesni, svi ga vidjamo, ali ne reagujemo svi. Zašto?! Šta je to što nas sprečava da zaustavimo nasilje kada ga primetimo? Nezainteresovanost, strah, neznanje kako? Šta je to zbog čega se ponašamo sebično i ne budemo ljudi jedni prema drugima?
Svi smo se manje-više puta u životu susreli sami oči u oči s nasiljem. Svi znamo kako je to biti mali ispred nekoga, biti nemoćan da išta uradiš. U tim trenucima svi bismo gledali sa strane u ljude koji na naš strah u očima, pa i u gorim slučajevima, vapaj za pomoć, nisu reagovali. Vera u ljude i ljudskost, u tom trenutku se gubi, malo po malo, i to ljude boli, boli više nego udarce koje bi dobili u tom trenutku ili uvrede koje bi im bile upućene.
U prošlih mesec dana par puta sam sa svojim drugarima i drugaricama iz “Budi muško” kluba radio fleš-mobove na temu nasilja, u centru grada, gde je u par slučajeva bilo baš dosta ljudi (KLIP). Samo jednom nam se desilo da je reagovano! Pomislim, pa dobro možda mi nismo bili dovoljno uverljivi. Dodjem kući, odgledam nekoliko socijalnih eksperimenata na internetu, i shvatim da je situacija u nekim bila još gora. Naše klipove sam posle gledao, fokusirajući se na ljude i debelo se razočarao u njih videvši ta jurenja pogledom da vide šta se dešava, da „snime“ situaciju, a onda se nezainteresovano okrećući i nastavljajući dalje.
Pričajući sa ljudima o tome zašto nisu reagovali, većina je odgovorila da je nezainteresovana ili da to nije njihova stvar. Sad, Zašto dopuštamo nasilje?! Možda sam to samo ja, ali kada vidim ili znam da je neko žrtva, imam potrebu da im izadjem u pomoć. Ne mora sad to biti neko izigravanje Supermena, koji će se direktno isprsiti nasilniku. Ne kažem da ne treba, ali ukoliko je situacija opasna po tebe, dovoljno je pozvati nadležne organe, obavestiti neko obezbedjenje u blizini, obratiti se psihologu škole, skrenuti pažnju već nekom ko može! Ima toliko načina na koje možeš pomoći, a da ne ugroziš sebe, samo je stvar tvoje volje.
Prolazio sam jedno veče Medakom, išao na neku utakmicu sa još dve drugarice. Spuštajući se niz ulicu zapazim dim, i kad sam malo bolje pogledao vidim da gori neko rastinje preko puta mene (a da je pumpa 150m niže i vetar duva ka njoj). Pokažem to njima, i začudim se kad su mi rekle: „Ma dobro, nema veze, šta te briga.“ I sad, nemajući vremena da se raspravljam s njima i trpim prozivke kako sam smarač ili šta već, udjem na pumpu da kupim sok i kažem radnicima da nešto gori stotinjak metara iznad njih. Naravno, momentalno su otišli da provere šta se dešava i odlazeći odatle primetim da nervozno razgovaraju telefonom, sa verovatno vatrogascima. Šta bi bilo da ih nisam obavestio? Da se požar proširio? Da sam ignorisao pretnju? Ista ta pitanja postavite sebi, kad primetite nasilje nad nekim.
Zašto dopuštamo nasilje?!
Zašto dopuštamo nasilje?!
Svake godine pogine 20+ žena, žrtava porodičnog nasilja. Šta bi bilo da su njihove komšije, koje su znale za to, samo okrenule telefon policije, ili socijalnog? Da država ispunjava Konvencije o nasilju koje je potpisala? Šta bi bilo da društvo ne smatra ovu temu banalnom? Ove žene su i žrtve društva koje je sebi dozvolilo da sebi postavlja ovakva ili slična pitanja.
U “Budi muško” klub sam se učlanio upravo iz ovih razloga, iz želje da svoje mišljenje o problemima u društvu imam s kim da podelim, da moje mišljenje bude uvaženo, i da budem deo ljudi koji pokušava da usmeri razmišljanja ljudi na bolje. Tema nasilja mi je veoma bliska, jer sam dosta puta bio uključen u nasilje, priznajem, iz svakog ugla, tako da sam shvatio koliko je bitno podići svest o ovome. Kao što sam već rekao, mnogi bi životi bili drugačiji i verujem da bi se mnogo lakše živelo u društvu bez nasilja ako bi ljudi reagovali i borili se protiv nasilja, na human način. Zato i slogan kampanje jeste: “Reaguj ljudski“. A to se i može primeniti i na mnoge druge slučajeve, al’ o tome neki drugi put.
Autor: Ognjen Nikolić
Izvor: www.e8.org.rs