Autor: Helena Rosandić, psihoterapeut – mr kliničke psihologije

”…Sećam se da sam jednom majki ispred zgrade, u zanosu igre, rekla “neću”, kada je zahtevala da sa njom krenem kući jer je kasno. Bilo je to prvo i poslednje neću koje i danas kao odrasla žena pamtim. Nije me istukla, nije me nikada tukla, ali mi je uz povišen ton objasnila da se njena reč poštuje bez pogovora. Otac je bio često odsutan zbog posla, no i on nas je učio lepom ponašanju. Brata i mene je habrio da poslušamo komšinicu Stanku (živela je sama) kad god je bilo potrebnu da umesto nje odemo u prodavnicu. Na klupi ispred zgrade su se jasno znala pravila, ako sediš, a mlađi si, čim dođe stariji od tebe bilo je potrebno da mu ustupiš mesto…”

Ovako se Maja seća detinjstva i načina vaspitavanja u njenoj porodici i njihovom dvorištu pre trideset godina. Čini se da se u vaspitavanju dece od Majinog detinjstva do danas mnogo toga promenilo. Roditelji se ozbiljno posvećuju vaspitavanju djece čitajući knjige samopomoći, ali nekako po pravilu izostaje njihovo disciplinovanje. Roditelji vaspitavanje izjednačavaju sa dokazivanjem ljubavi, te mališani nisu suočeni sa postojanjem granica razvijajući se u kontekstu: “sve što poželim moguće je”.

Ponašanje se uči. Deca se uče po tipu klasičnog uslovljavanja, uče po modelu. Ako se zapitamo kakvi modeli okružuju našu decu, vjerujem da će se svaki zdravorazuman i odgovoran čovek uplašiti. Ako su mladi ljudi izloženi uzorima koje mediji gotovo svakodnevno plasiraju, onda nam je jasno zašto smo suočeni sa agresivnim i primitivnim ponašanjem. Ako voditeljka u jednom zabavnom šou programu, koji se emituje nedeljom u udarnom terminu, opsuje kolegu glumca, ako je psovka i prostakluk jezgro fabule u pozorišnom komadu, onda je socijalni i psihološki kontekst u kom živimo vrlo “zagađen”.

Ako se bez filtriranja takvi sadržaji plasiraju u javnost, onda se relativizuju standardi pristojnosti pa upadamo u zamku izjavljivanja da je ta i ta voditeljka izgovorila prostakluk, da se taj i taj ministar ponašao prostački, ali oni rade dobro svoj posao. U tom slučaju mi ne držimo do standarda pristojnog ponašanja.

Glasno govorenje, psovanje, srkanje, mljackanje, pljuvanje kom prethodi zvuk ”hrr”, glasno cerekanje, psovanje u vožnji i drugi oblici neprimerenog ponašanja su postali deo naše svakodnevnice.

Zabrinuta sam i pitam se da li mi kao društvo degradiramo, da li smo u fazi regresije vraćajući se primitivnim i nagonskim oblicima života?

Lično i profesionalno smatram da se nešto “debelo kvari” i da je potrebno fokusirati pažnju na vaspitanje pojedinca i društva.

Potrebno je da poštujemo jedni druge, privatnost, da težimo redu, u sebi i okruženju. Važno je da ne dahćemo jedni drugima u lice, da ne pitamo jedni druge za koga si glasao i kolika ti je plata. Naučimo da se ne laktamo, da ne širimo neprijatne mirise, da poštujemo vreme.

Društvene vrednosti se formiraju dugotrajnim naporima i aktivnostima društvenih institucija.

Kako se menja društvo tako se menja i način vaspitanja, no ne znači da je ta promena u dobrom pravcu. Jedno društvo opstaje zahvaljujući društvenim normama i vrednostima, a ono što trenutno zabrinjava u našem društvu je izostajanje javne osude kada se prekrši neki već postavljeni strandard ponašanja.

Mnogo manje govorimo “izvini”, “hvala”, negujući sve više samoživost.

Na kraju iznosim razloge za alarm svih nas, pozivajući vas na pitanje kakav smo model budućim generacijama?

Izvor: zenasamja.me