Autor: Jovana Janković

Reč čovek upotrebljava se svakodnevno, ali retko ko je zastao i razmislio bolje o tome šta znači biti čovek.
Oduvek se smatralo da čovek posedu je određene osobine i da je za razliku odostalih živih bića svestan, da ima sposobnost da razmišlja i da se na određeni način odnosi prema ljudima oko sebe, ali i prema stvarima i ostalim živim bićima.

Stanem i posmatram ljude oko sebe i vidim sve, samo ne pravog čoveka. Ljudi su postali previše hladni. Možemo ih videti kako šetaju ulicama ne obazirajući se jedni na druge, čak ni na osobu koja je pala na sred ulice. Svi samo hladno prolaze i ne razmišljaju da pomognu. Ljudi rade šta god im se prohte, ne razmišljajući o tome da li će naškoditi nekom drugom. Kako bi stigli do sopstvenog cilja, gaze preko drugih uzimajući za ruku bezobrazluk i grleći se sa pohlepom. Osećanja su precenjena! Šta će jednom čoveku osećanja?! Ulicama šetaju prazni ljudi − samo prazne ljušture koje su preokupirane poslom i time koju marku nose na sebi, koje automobile voze, koje cigarete puše. To im je jedini uspeh, satisfakcija, a iskra sreće nalazi se u novcu. Svoje prazne ljušture kite svetlucavim stvarima ne bi li prekrili tu veliku prazninu i zimu u sebi.

Životinje su nekada bile čovekov najbolji prijatelj, a sada s tužnim pogledom u očima, sa rebrima koje možes prebrojati samo gledajući ih, lutaju ulicama ofucane, bolesne i na samrti. A ljudi − samo prolaze ne obaziru se, ne pokušavaju da pomognu ili da bar nađu neko rešenje.

Ovde se mogu osvrnuti i na prijatelje, odnosno na osobe koje bi trebalo da vrše tu ulogu. Danas retko viđamo prava prijateljstva, kao da su postala izumiruća vrsta. Prijateljstvo je postalo mit, a samo značenje prijateljstva izgubilo se negde u vremenu. Previše sebičnih ljudi koji žele sve za sebe i gledaju samo kako ugoditi sebi, kako sebe načiniti velikim. I ukoliko bismo pokušali da definišemo prijateljstvo, glavne odlike bi bile dvoličnost, korist, bezosećajnost.

Bonton je nekada bio zvezda vodilja, a danas je samo knjiga koja sakuplja prašinu na polici. Stariji se više ne poštuju, već je njihovo prisustvo u većini slučajeva propraćeno psovkama i bezobrazlukom. Persiranja skoro i da nema, a poštovanje je nešto što se od generacije do generacije sve manje javlja.

Ljušture koje slobodno šetaju ulicama lagano i neprimetno iskorenjuju ljude koji su u stvari pravi ljudi, koji znaju šta znači reč čovek i koji se ponašaju tako.

Izvor: student