Drugi Svetski rat. Bitka između Ruske vojske i Nemačke armije na Finskom frontu. Ruski vojnik piše u rovu pismo:

„Čuj Bože…

Još nijedan put u životu nisam govorio sa Tobom, ali danas želim da Te pozdravim.

Ti znaš da su mi od detinjstva govorili, da Te nema. I ja ludak sam poverovao. Tvorevinu Tvoju nikada nisam sagledao. I gle, noćas sam posmatrao iz kratera, što ga je napravila granata, zvezdano nebo, nada mnom. Neočekivano sam shvatio, diveći se svemiru, kako surova može biti obmana.

Ne znam Bože, hoćeš li mi pružiti ruku, ali ja ću ti reći i Ti ćeš me shvatiti nije li čudno, da se usred užasnoga ada, iznenada, pojavila svetlost i ja sam Te prepoznao? I osim toga ja nemam ništa više reći, još samo, da sam srećan, što sam Te upoznao. U ponoć je zakazan napad, Ali, ne plašim se: Ti na nas gledaš…

Signal. Šta ću? Moram da krenem. Bilo mi je lepo sa Tobom. Još želim reći, da će, što je Tebi znano, bitka biti teška, i, možda ću Ti, već noćas pokucati. I ako ti do ovoga trenutka nisam bio prijatelj, hoćeš li mi dozvoliti da uđem, kada dođem? Čini mi se, ja plačem. Bože moj, Ti vidiš, šta se sa mnom desilo, da sam danas progledao.

Oprosti mi Bože moj, odlazim. I ne verujem da ću da se vratim. Kako je čudno, ja se smrti više ne bojim.“

Pismo je nadjeno u šinjelu vojnika Alekandra Zacepa, poginulog u borbi.

Izvor: Bastabalkana