Moja mačka Urke je opsesivno vezana za ukućane, puna je ljubavi i satima bi se mazila. Takođe poseduje neverovatnu sposobnost da se usredsredi na ono što želi, pokazujući visok stepen istrajnosti i odlučnosti.

Često se nasmejem zbog načina na koji ona istraje i nagovori me da joj opet dam hranu. Urke zna da kad se god otvori frižider to za nju predstavlja dobru priliku da dobije hranu. Ne samo otvaranje frižidera, već i boravak nekog u kuhinji. Ona je spremna maziti se uz noge onog ko je u kuhinji sve dok se vrata frižidera ne otvore, a onda se pomno zagleda u frižider tako da često i ne primeti da sam hranu stavila u njenu posudu. Prosto nastavlja da zuri, sve dok ne uzviknem: „Urke, vidi!“ Tek tada dođe. Nekad se desi da posudu sa hranom pomerim na drugo mesto. Urke tada traži tamo gde je nekada bila i, uz niz pokušaja, ipak je nađe. No, Urke kad god kažem dođi, pojuri ka mestu gdje se uobičajeno nalazi posuda za hranu, iako nekada tamo i ne dobije svoj užitak.

Često isto iskustvo ima i čovek. U našem životu se menjaju neke navike. Raskidamo emotivne veze, ne idemo na isti posao. Svesni smo da bi trebalo da nešto menjamo kako bismo krenuli dalje, ali kao Urke, nastavljamo da trčimo u pravcu i ka mestu gdje smo navikli da budemo, sećajući se da smo tamo nekada nešto dobili.

„Na početku veze bili smo tako zaljubljeni jedno u drugo, pisao mi je tako romantične reči, bio je čarobnjak u iskazivanju emocija.“

„Bilo je tako lepo dok smo studirali, putovali smo često i živeli bezbrižno.“

„To je bio fantastičan posao dok nije počela ekonomska kriza.“

Rečenice poput ovih predstavljaju problem. Kada ovako mislimo, gledamo u pogrešnom pravcu. Razmišljamo o prošlosti koju realno ne možemo promeniti, niti učiniti da ona postane naša nova sadašnjost. Ako ne uspete da se usmerite na budućnost nećete videti ništa do razočaravajuće prošlosti, videćete samo ono što više nije moguće, a takav pogled može predstavljati rizik sa doživljaj nemoći, poraza i depresije.

Da bismo krenuli naprijed, potrebno je da razrešimo disfunkcionalna osećanja, da se oslobodimo besa, krivice, depresije, gubitaka, uloga i identiteta koje smo prerasli. Bez sumnje da bismo oslobodili mesto na kom ćemo smestiti sadašnjost i budućnost, potrebno je da pustimo prošlost da ode.

Većina nas se plaši praznine koja nastupa nakon oslobađanja od prošlosti. Oslobađanje je traumatičan i težak proces. Skloni smo radije da se držimo poznatog, sa strahom prihvatajući nepoznato. Prekidanje ili završavanje bilo koje vrste ne idu nam baš najbolje.

Ponekad pomislim da je čovek po prirodi sakupljač. Hajde porazmislite, koliko vas ima kod kuće primerke starih brojeva nekog časopisa, fotografije, CD-ove, uspomene iz djetinjstva, uspomene iz bivših veza? Koliko vas poseduje previše odeće u ormanu? Koliko vas kada pregleda garderober prelistava i stare uspomene, tipa: „U ovoj haljini sam bila na toj i toj večeri, u ovoj sam diplomirala, ova bluza je sa prvog sastanka“. Većina tih predmeta je verujem stara i preko deset godina i sigurna sam da vam više i ne odgovara, no ipak uzdišete i prisećate se. Možda ih se neki od vas odreknu, ali uz dugo i teško opraštanje.

Nadam se da razumete šta želim da kažem. Ako je teško odreći se materijalnih predmeta, koliko je onda teško odreći se emotivnih uloga sa kojima smo se identifikovali. Ako doživljavamo emotivnu preplavljenost u situaciji kada se opraštamo od omiljenog džempera, onda nije ni čudo što osećamo tugu kada se oslobađamo uloga koje su nam nekada dobro pristajale, ali koje smo prerasli. Ako prelistavamo fotografije gde smo zagrljeni sa bivšom ljubavi, nije ni čudo što oplakujemo razlaz sa osobom koja je donedavno bila sastavni deo našeg života, iako smo svesni da nije bila dobra za nas.

Ako ne ispraznimo svoja naručja, nećemo biti spremni, niti ćemo imati prostora da u to naručje primimo nešto drugo.

Život je takav, menja se naše telo, stara iskustva prolaze, a nova dolaze. Mi bukvalno nismo ista osoba kao ranije. Oslobađamo se starih fantazija, gubici u prijateljstvu i ljubavima blede, učitelji i nastavnici ostaju za nama, opsesije i interesovanja se menjaju ili odbacuju, ljudi koje smo nekada poznavali bivaju zaboravljeni, problemi kojima smo se nekada bavili bivaju rešeni, delovi sopstvene ličnosti promenjeni. Osećamo te rastanke, dok neke i ne primetimo, ne zastanemo da im mahnemo, dok se sa nekim drugim pak upetljamo.

Kada prepoznamo da nam upetljanost sa prošlošću predstavlja zamku za budućnost, potrebno je da pronađemo način da se sa njom oprostimo. Opraštajući se od prošlosti potrebno joj je odati priznanje i obratiti joj se sa poštovanjem. To može biti značajan životni prelaz koji će vam pomoći da oslobođeni i sa optimizmom zakoračite u budućnost.

Bez završetaka ne može biti novih početaka. Pronađite hrabrosti u sebi i otpustite ono čega se grčevito držite.

Izvor: zenasamja.me