Da li ste ikada, tokom toplih letnjih večeri, gledali u nebo dok je tama lagano prekrivala zemlju i primetili leteća stvorenja koja se naglo podižu i propadaju u vazduhu?

Prvo ste pomislili da se radi o pticama, ali kada ste ih malo duže posmatrali shvatili ste da takvi nagli i oscilirajući pokreti pri letu nisu karakteristični za ptice. „Slepi miševi!“, iznenada ste shvatili. Bili ste ili zadovoljni što imate priliku da ih posmatrate u akciji, ili ste bili malo uplašeni, pošto ste se setili mitova o Drakuli i vampirima pomešanim sa pričama o besnilu.

Slepi miševi su, od davnina, junaci mnogobrojnih mitova i legendi, zbog čega ih ljudi pogrešno doživljavaju i često ih se plaše. Šta su slepi miševi i odakle oni potiču?

Šta su slepi miševi?

Slepi miševi su sisari. Prekriveni su krznom, rađaju živo potomstvo i hrane svoje bebe dojenjem, pomoću bradavica koje im se nalaze sa strane, ispod krila. Ali, ono što ih izdvaja od ostalih sisara je činjenica da, osim što su savršeno građeni da vise naglavačke, mogu i da lete. Oni su jedini leteći sisar. Leteće veverice i leteći lemuri mogu samo da lebde ili jedre, dok jedino slepi miševi aktivno lete.

Slepi miševi nisu glodari, iako ih mnogi ljudi doživljavaju kao miševe sa krilima, a članovi roda Myotis (uključujući i običnog malog braon slepog miša, Myotis lucifugus) se nazivaju šišmišima sa mišjim ušima. Ali, oni donose na svet samo po jednu bebu godišnje – samo mali broj dobije blizance, a vrlo retko najviše četvorke – i žive od 12 do 30 godina, u zavisnosti od vrste. Slepi miševi su toliko jedinstveni da su smešteni u poseban red – red Chiroptera, što znači „kriloruki“. Kao što im i ime govori, njihovo krilo sastoji se od ruke koja se završava zglobom sa palcem i četiri odvojena prsta, koji su povezani kožom i formiraju rebra krila. Nasuprot njima, krila ptica imaju veoma umanjen broj „prstnih“ kostiju. Kada ne lete, slepi miševi skupe svoje prste uz ruku.  Dok su palčevi većine slepih miševa koji se hrane insektima i u letu hvataju svoj plen vrlo mali i slabi, veliki slepi miševi koji se hrane voćem i koje zovu leteće lisice (zato što likom podsećaju na pse ili lisice) imaju veoma dugačke i jake palčeve sa zakrivljenim „noktima“, poput kandži, koje koriste za penjanje po drveću i otkidanje voća. Prsti slepog miša imaju isti broj kostiju kao i naši prsti, ali su kod njih one proporcionalno mnogo duže. Zadnja kost „srednjeg prsta“ Rodrigues slepog miša (Pteropus rodricencis) se, prilikom odmaranja, skupi iza lakta.

Bacite pogled na svoje prste i podlakticu. Pokušajte da savijete prste prema njoj i zamislite da vam prsti dosežu iza lakta, ali ne zaboravite da bi tada morali ostaviti palac u prirodnom položaju, kako bi mogli da hvatate voće ili da se penjete uz drvo. Dalje, kod njih postoji i naročito umrežavanje kojim se povezuju svi prsti osim palca i ta „mrežica“ se pruža sve od ruke i tela do nožnog zgloba, a kod većine vrsta gradi i rep ili jedan njegov deo. Kada slepi miševi ispruže svoje prste ili ruke, njihova krila postaju spremna za let. Menjanjem položaja „ruku“ oni oblikuju svoja krila. Usporeni snimak je pokazao kako slepi miševi, uz pomoć membrana u svojim krilima i repu, hvataju insekte i prebacuju ih do svojih usta, ne zaustavljajući se. Oni su zaista jedinstveni sisari.

Red slepih miševa podeljen je u dva pod-reda:

• Megachiroptera – veliki slepi miš (megašišmiš).
• Microchiroptera – mali slepi miš (mikrošišmiš).

Svi slepi miševi koji se hrane insektima su mikrošišmiši, a slepi miševi koji se hrane voćem, tzv. leteće lisice, su megašišmiši. Svi ostali slepi miševi pripadaju jednom od ta dva reda, u zavisnosti od svoje veličine. Ova sistematizacija nije savršena, pošto neki mikrošišmiši, poput slepog miša sa Jamajke (Artibeus jamaicencis) jedu voće, dok je jedan koji je iz roda letećih lisica – kvinslandski cvetni slepi miš (Syconycteris australis) – težak svega 15 grama.

   Evolucionistička teorija o poreklu slepih miševa

Kako se većina slepih miševa hrani insektima, evolucionisti tradicionalno uče da su slepi miševi, kao i rovčice, krtice i slično, evoluirali od primitivnih insektojeda. Oni slepi miševi koji se hrane voćem su, po njima, jednostavno prilagodili svoju ishranu zahvaljujući uticaju sredine.

A onda je ranih osamdesetih godina prošlog veka, Dž. D. Smit (J. D. Smith) predložio da su mega i mikrošišmiši nastali nezavisno jedni od drugih, pošto se, osim po veličini, razlikuju i po mnogim drugim fiziološkim svojstvima. Na primer, mikrošišmiši imaju veoma složen rameni zglob i kandžu samo na palcu, dok megašišmiši imaju jednostavan rameni zglob, ali i kandže kako na palcu, tako i na prvom prstu. Mikrošišmiši koriste lociranje na osnovu odjeka, dok se megašišmiši više oslanjaju na svoj oštar vid. Zubi kod mikrošišmiša su osmišljeni za lov, a kod megašišmiša za guljenje delova biljki. Megašišmiši mogu da opstanu samo u tropima, jer im je tokom cele godine neophodno voće, dok mnogi mikrošišmiši imaju sposobnost hibernacije tokom hladnih zima.

Pokušavajući da razumeju poreklo slepih miševa, istraživači mogu da proučavaju žive životinje, ali niko od ljudi nije bio prisutan u vreme nastanka slepih miševa, pa samim tim nije to ni posmatrao. Stoga, evolucionisti moraju da se oslanjaju na fosile kako bi dokazali svoje mišljenje. Pa šta je onda dokaz? Šta kažu fosili? U časopisu Bioscience, iz maja 1992. godinie, nalazimo sledeći citat:

„Na žalost, fosili kojima raspolažemo samo još više komplikuju stvari. Oni ne predstavljaju prelaznu morfologiju između četvoronožnih životinja i letećih šišmiša, već predstavljaju životinje gotovo isto tako usko specijalizovane kao što su i njihovi savremeni srodnici.“

A u Slepi miševi: Istorija prirode, Džon Hil (John Hill) govori gotovo isto:

„… svi fosilni slepi miševi, čak i najstariji, su očigledno potpuno razvijeni slepi miševi, tako da nam oni pružaju premalo podataka o svom nastanku transformacijom njihovih predaka koji su živeli na tlu.“ (Hill, strana 33)

Najstariji poznati skelet, navodno star 60 miliona godina (Wilson, strana 79), je skelet potpuno formifanog slepog miša, koji je očigledno imao sposobnost lociranja pomoću odjeka (UCMP Berkley).

Kada evolucionistu zamolite da vam pokaže pretka slepog miša, on će vam najverovatnije (kao što to čini i ZooBooks, tom o slepim miševima), pokazati mitološko biće sa izduženim udovima povezanim rastegljivom kožom, koje jedri s grane na granu kao današnja leteća veverica. Ono će imati kandže na sva četiri uda i sedeće na grani sa presavijenom kožom koja visi (Wood and Rink, strana 6). Ono što vam evolucionista neće pokazati je bilo kakav prelaz između kandži koje se koriste za stajanje i trčanje i ručnih krila korišćenih za letenje. Neće vam to pokazati, jer ne postoji fosil takvog bića, a ne može ni da zamisli kako bi ono moglo izgledati. On takođe ne može da objasni ni način na koji bi prirodna selekcija dovela do njegovog nastanka. U nekom trenutku bi izduženi prednji prsti na nogama zasmetali četvoronožnom kretanju i to mnogo pre nego što bi se pretvorili u rebra funkcionalnih krila. A i kako i zašto bi došlo do višenja naglavačke? Ptice su odlične u uspravnom stajanju. Na koji način prirodna selekcija okreće životinju naglavačke, zajedno sa svim fiziološkim promenama koje su neophodne za održavanje takvog položaja? Recimo, pokušajte da gutate dok visite naglavačke. Ili šta bi se desilo sa vašom krvlju posle izvesnog vremena? Pa ipak, slepi miševi jedu, spavaju i pare se naglavačke, a mnogi se čak i porađaju u tom položaju.

   Alternativa evolucionalističkom stavu

Različiti oblici i odlike omogućavaju različitim slepim miševima da opstanu i normalno funkcionišu u različitim ekološkim uslovima. Svi anatomski detalji neophodni za letenje i višenje naglavačke bili su osmišljeni i „uprogramirani“ u genetski kod. Na primer, stopala slepog miša su potpuno opuštena dok vise, što zahteva izuzetan napor da bi se on naglo otisnuo u vazduh – kako je to moglo „evoluirati“? Pećina Brejken (Bracken Cave) u Teksasu je dom za nekih 20 miliona meksičkih šišmiša slobodnorepaca. Svaki od njih mora da prepozna odjek sopstvenog zvuka usred miliona drugih odjeka da bi izbegao sudaranje i pronašao pravi put. Kako se ta sposobnost mogla razviti slučajnim mutacijama?

Glavni problem prihvatanja inteligentnog dizajna nije u tome što je on nenaučan, jer on to nije, već u tome što ako prihvatimo da postoji inteligentan dizajn, moramo prihvatiti i postojanje dizajnera. Utvrđivanje prirode i identiteta tog dizajnera uvodi nas u religiozne vode, a ako zaista postoji dizajner, onda je možda Biblija u pravu kad govori o Bogu, koji tvrdi da je stvorio svemir i sve u njemu, pa su onda možda ljudi i odgovorni pred Njim. Za mnoge ljude, kako naučnike, tako i laike, ta odgovornost je neprihvatljiva i nezamisliva. Zato mora postojati neko objašnjenje koje ne zahteva postojanje Tvorca (a oni su spremni da idu do krajnjih granica u izvrtanju i ignorisanju činjenica da bi došli do takvog objašnjenja). Ovo predstavlja tu glavnu prepreku prihvatanju inteligentnog dizajna umesto slučajne evolucije, bez obzira na sve činjenice koje ukazuju upravo na to. U stvari, mnogi iskreni naučnici insistiraju da činjenice pružaju dokaze u prilog inteligentnog dizajna (vidi dr Majkl Bej, Darvinova crna kutija i dr Majkl Denton, Evolucija: Teorija u krizi – da spomenemo samo dvojicu koji su napisali knjige, a ima ih još mnogo).

Da li su slepi miševi proizvod evolucije ili su oni inteligentno osmišljeni? Razmislite o tome. Budite iskreni.

izvor: creationism