Kašnjenje na zakazani sastanak može delovati kao nevažna sitnica ali, hteli mi to ili ne, ono mnogo govori o nama. Niko ne voli da čeka, jer se našim kašnjenjem, u najboljem slučaju, traći vreme onoga ko nas čeka, a u najgorem slučaju time pokazujemo nedostatak poštovanja. To je kao da kažemo da je naše vreme važnije od njihovog, pa da zato nije potrebno da im ukažemo takvu čast da se pojavimo u zakazano vreme. Ukoliko kasnimo, veoma je važno da to javimo osobi koja nas čeka, naročito ako će to kašnjenje iznositi više od deset minuta. Međutim, ukoliko hronično kasnimo, biće potrebno mnogo više od jednog telefonskog poziva kako bi se na pravi način pristupilo rešavanju tog problema.
Kada ljudi hronično kasne, oni vam u suštini pokazuju da smatraju da je njihovo vreme važnije od vašeg.
Ako nam je prešlo u naviku da ne stižemo na vreme, trebalo bi da se zamislimo i zapitamo u čemu je problem. Lako je izgovarati se ili prebacivati odgovornost na druge i smatrati njih preterano uštogljenim ukoliko ih nervira naše kašnjenje. Mnogo je teže, ali i svrsishodnije, razmisliti o sebi, pitajući se u čemu je razlog našeg čestog kašnjenja. Ponekad je to znak nedostatka samopoštovanja – kao da mi svakako nismo važni, pa zašto bi onda nekome bilo bitno da li kasnimo i da li ćemo se uopšte pojaviti. Hronično kašnjenje može biti posledica loše organizacije vremena ili preuzimanja prevelikog broja obaveza. Još jedan razlog za kašnjenje na određeni sastanak može biti i to što nemamo želju da budemo tamo. Svoju nezainteresovanost ili dosadu pokazujemo time što ne stižemo na vreme.
Šta god da je razlog, ukoliko ga postanemo svesni, imamo priliku da živimo promišljenijm životom. Kada počnemo da uviđamo dublje razloge svoje nesposobnosti da se držimo dogovorenog vremena, otvara nam se mogućnost da jasno i svesno iskažemo kako se zaista osećamo, umesto da to, svojim kašnjenjem, nesvesno pokazujemo.
Možda će vas zanimati emisije: