Kada su nam deca bila mala, naši dani sastojali su se od skoro neprekidnih uputstava i rutina. Spavalo se posle ručka. Kreveti su morali biti namešteni, zubi oprani, a kosa očešljana svakoga jutra pre polaska u školu. Grickalice su morale da se grickaju u vreme užine, a ne kadgod nekome to padne na pamet. Molili smo se i pevali tokom dana dok bismo odrađivali sve što je trebalo. Čitali smo knjige pre spavanja, a ujutru učili biblijske stihove i recitovali ih napamet. Teško da mogu da se setim nekog trenutka kada mi neko uputstvo nije bilo na vrh jezika. „Molim te, skloni čizme u cipelarnik!“ „Markeri su za pisanje po papiru, a ne po stolu!“ „Hrana mora ostati na tanjiru!” “Idite napolje i vozite bicikl do večere!”
Naša pravila i navike nisu bile večne – mnoge od njih su se promenile ili je potpuno nestala potreba za njima – ali one su bile izuzetno korisne u vreme kada smo gajili bebe, predškolce i u prvim godinama školovanja naše dece. Roditeljima pravila imaju mnogo smisla. Ona su tu za dobro naše dece, a ne na zlo. Mi nismo bili neki diktatori bez razloga, već smo postavljali granice da bi naša deca mogla da sazru.
Zakoni ljubavi
Uputstva i ograničenja su bila iskreni (i nesavršeni) izrazi naše ljubavi prema njima. Kada smo od dece zahtevali da pomažu u kućnim poslovima, da uče ili da vežbaju sviranje, mi smo od njih zahtevali ono što je bilo potrebno da bi odrasli u zrele i mudre ljude. A tako je i s Bogom.
Božje zapovesti su izrazi njegove ljubavi. Kada je Bog izveo svoj narod iz Egipta, na primer, On im je dao mnoga uputstva. Nakon što ih je podsetio na ova iskustva, Mojsije im je rekao: „Gle, učio sam vas uredbama i zakonima, kao što mi zapovedi Gospod Bog moj, da biste tako tvorili u zemlji koju idete da je nasledite. Držite dakle i izvršujte ih, jer je to mudrost vaša i razum vaš pred narodima, koji će kad čuju sve ove uredbe reći: Samo je ovaj veliki narod mudar i razuman.” (5. Mojsijeva 4:5-6).
Poslušnost Izraelaca prerasla bi u mudrost i razumevanje. Poslušnost bi ih odvojila kao mudre u ovom svetu, a vremenom bi ih i naučila pravoj mudrosti. Pa ipak, za sve vreme boravka u pustinji, Božji narod je odbijao da drži i ispunjava Njegove zapovesti, često idući sopstvenim putem, jer su verovali da znaju bolje od Boga šta je najbolje za njih.
Ko zna bolje od Boga?
Verovanje da možemo biti mudri i bez poslušnosti Bogu veliki je greh ljudskog srca. To se nalazi u srži svake oholosti. Kada pokazujemo da mislimo da smo mudriji od Boga time što prosuđujuemo i procenjujemo koliko nam Njegove zapovesti odgovaraju ili ako gunđamo zbog onoga što Bog od nas traži, mi samo učvršćujemo i betoniramo svoju glupost. Njegova uputstva postaju naša mudrost i naše shvatanje. Setite se samo Evine gluposti.
Zmija je rekla ženi: “A zmija reče ženi: nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.” (1. Mojsijeva 3:4-7).
Evina glupost ogledala se u donošenju sopstvenog suda odvojeno od poslušnosti Bogu. Ona je na sebe preuzela da proceni mudrost ili glupost pravila koje je Bog dao. Ona je procenila rod tog drveta na osnovu sopstvene mudrosti – bio je dobar za jelo, milina očima i, gle ironije, trebalo je da je učini mudrom. Eva je sopstvenom „pameću“ potražila put ka mudrosti preko zabranjenog voća, oglušujući se o zapovest njenoga Tvorca – zapovest koja bi je dovela pravoj mudrosti.
Jer sam ja tako rekla
Ako ste iole poput mene, možete se pitati: “Ako Eva nije trebalo da koristi sopstveni sud da bi prosudila o ispravnosti nečega, koja je onda osnova njene poslušnosti nekome drugome? Zar kažete da je ona trebalo slepo da posluša nekog drugog?“ Ne, nije trebalo da slepo posluša drugoga. Gledajući u svoga Tvorca, ona je trebalo da u potpunosti posluša svog Gospoda – onoga koji je stvorio nebo i Zemlju, onoga u kome je sva mudrost i svo znanje, onoga koji je stvorio nju, koji je poznavao nju i koji se starao o njoj.
Taj princip pronalazimo i u pobožnom hrišćanskom domu. Kada se deca odupru uputstvu koje dolazi iz usta njihovog oca ili majke govoreći: “A zašto bih to uradio?”, najiskrenija izjava roditelja punog ljubavi koju on može da da je: “Zato što sam ja tako rekao (rekla).” To ne znači da nema šta drugo da se kaže, niti da je roditelj savršeno biće, niti da je baš svaka stvar koju roditelj zahteva od svoga deteta ono najbolje što bi moglo da se traži. Ono što to znači jeste da bi deca trebalo da poslušaju jer je izvor tog uputstva njihov otac (ili majka) koji ih voli, koji je mnogo stariji i mudriji od njih i uvek ima na umu ono što je najbolje za njih.
Deca ne slušaju zato što u potpunosti shvataju sve razloge koji stoje iza ograničenja vremena provedenog kraj ekrana ili određenog vremena za odlazak na spavanje – ona slušaju zbog onoga ko to traži od njih. I što više nauče da slušaju svoje roditelje dragovoljno i s poverenjem, biće i sposobniji da uvide mudrost u njihovim uputstvima. A tako je i sa nama i Bogom.
Poslušnost u veri
Hrišćani, delovanjem Svetog Duha, prepoznaju da mi, sami po sebi, ne znamo šta je najbolje za nas.
Kada je Isus otišao na krst, On je postao naša zamena – kažnjen je zbog nas i umesto nas. „Jer onoga koji ne znaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božija u njemu.” (1. Korinćanima 5:21). Ali tu nije kraj. “Iz kojega ste vi u Hristu Isusu, koji nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje.” (1. Korinćanima 1:30). “Jer je pisano: pogubiću premudrost premudrih, i razum razumnih odbaciću.” (1. Korinćanima 1:19) “Jer ko pozna um Gospodnji da ga pouči? A mi um Hristov imamo.“ (1. Korinćanima 2:16).
Isus zapoveda: “Verujte Boga, i mene verujte.“ (Jovan 14:1). Kako mi da poslušamo ovu komandu? Kako da priklonimo svoje uho tom uputstvu? Kako da donesemo drugačiju odluku nego što je Eva donela kada je odlučila da se osloni na sopstveni sud umesto na Božju zapovest? Mi to činimo kroz „poslušanje vere“ (Rimljanima 16:26). Bog daje besplatan dar vere (Jovan 3:7-8), natprirodnu sposobnost da verujemo, a ta vera proizvodi našu poslušnost Njegovim zapovestima.
Istinska vera rađa istinsku poslušnost, naše predanje Hristu, a onda, kroz tu poslušnost, mi rastemo u razumevanju i rasuđivanju. Mi prepoznajemo mudrost punu ljubavi u onome što nam on zapoveda.
Kako poslušnost rađa mudrost?
Verom ispunjena poslušnost posmatra Zakonodavca u svoj Njegovoj pravednosti, dobroti, suverenosti i sili i veruje da su reči koje dolaze iz Njegovih usta bolje od bilo kojih naših reči – čak i ako ih trenutno ne razumemo.
Kako raste naša poslušnost Bogu – u kome prebiva sva punina mudrosti i znanja – Bog je rad da nas umudri i pouči, tako da sve Njegove zapovesti počinju da dobijaju pravi smisao. Na taj način nama će omileti Njegovi putevi.
Izvor: desiringgod
Možda će vas zanimati emisije: