Već više od jednog veka, dizajn ptica inspiriše dizajnere letećih mašina. Pa ipak, još uvek se otkrivaju nove stvari o njihovom komplikvanom inženjeringu, što nam govori da imamo još mnogo toga da naučimo.

Poreklo ptičjeg leta

Bog nam je otkrio da je On stvorio “ptice nebeske” petog dana sedmice stvaranja, jedan dan pre nego što je stvorio kopnena bića i čoveka.

Međutim, “progresivni” kreacionisti poriču ovo i veruju da su kopneni gmizavci nastali pre ptica, a evolucionisti veruju da su ptice evoluirale iz gmizavaca.

Čini se da zastupnici evolucije ne shvataju na koji način se letenje odvija i koliko je mnogo stvari potrebno da se poklopi u ispravnom redosledu. Na primer, u Australijskom prirodnjačkom muzeju, kojim dominiraju skeptici, tvrde da je kod nekih dinosaurusa došlo do takve evolucije pojedinih kostiju koja im je omogućila da svoje šake pomeraju pokretima sličnim pokretima ventilatora, kao i da mašu svojim rukama i dugim prstima unapred kako bi hvatali plen koji im izmiče. Po njima, taj moćan zamah je postao važan deo mahanja krilima kod današnjih ptica.

Međutim, ovo bi bio baš pogrešan način pokreta za letenje. Zamah unapred imao bi efekat odgurivanja ptice unazad po Njutnovom trećem zakonu termodinamike (zakonu akcije i reakcije, po kome svaka akcija dovodi do jednake suprotne reakcije). U ptičjim zakrilcima, vodeća pera se nalaze pod takvim uglom da vazduh guraju unazad kako bi ptica mogla da leti unapred. Krila imaju aerodinamičan oblik, poput avionskog krila, i nalaze se pod uglom kako bi gurala vazduh nadole. To, po zakonu akcije i reakcije, ptici pomaže da se vine u visine.

Skeptici takođe ignorišu čudesnu strukturu pera. Pero je aerodinamično čudo koje je istovremeno i otporno i lagano, a i potpuno je drugačije od krljušti gmizavaca. Ali, pera ne bi bila od koristi na udovima kojima se hvata plen, pošto bi ih jaki udarci oštetili.

Konačno, svrha krila je da guraju vazduh unazad i nadole da bi ptica mogla da leti napred i naviše. Stoga, krila treba da formiraju široku površinu sa visokim otporom vazduhu kako bi mogla da potiskuju veliku količinu vazduha. Ali, udovima pomoću kojih bi trebalo hvatati plen koji beži od koristi je što manja površina koja pruža manji otpor vazduhu, tj. dopušta vazduhu da slobodno struji oko udova i ne usporava ih. Takođe, snažno pokretanje vazduha izazvano zamasima ogromnih krila kod tih “prelaznih” formi između gmizavaca i ptica na vreme bi upozorilo njihov plen na opasnost koja mu preti.

Izvanredne sposobnosti

Nedavna izučavanja crnih čiopa (lat. Apus apus), ptica iz roda lastavica, pokazala su da se njihov let sastoji od mnogo više toga nego što je samo potiskivanje vazduha naniže. One takođe koriste i vazdušni vrtlog koji nastaje oko vrhova njihovih krila (LEV – leading edge vortex) da bi generisale još veći uzgon, tako da današnje razumevanje ptičjeg leta mora biti revidirano.

 Ptičje krilo u stvari ima dva dela: unutrašnje krilo (“ruku”) i spoljašnje krilo (“šaku”). Po Džonu Videleru (John Videler), vođi istraživačkog tima sa Univerziteta Groningen u Holandiji, unutrašnje krilo potiskuje vazduh nadole, baš kao i avionsko krilo. Međutim, analizom vazdušnih tokova dokazano je da oštre ivice spoljašnjeg krila lako formiraju “mini-tornada”, koja ptici pomažu da se uspinje u letu. Ovo se dešava pod različitim uglovima ptičjih krila, što čini verovatnoću naglog i neželjenog poniranja mnogo manjom nego što je to slučaj kod avionskih krila.

Crne čiope imaju krila u obliku kose i svako od njih se sastoji od relativno malog unutrašnjeg i veoma dugačkog spoljašnjeg krila, što omogućava formiranje izuzetno snažnog vrtloga (LEV). Tako čiope mogu savijati svoja krila unazad da bi letele velikom brzinom, ali mogu i da se vrlo brzo okreću i podižu ispravljajući krila. To im omogućava da lako kljunom hvataju insekte u letu. Pticama je LEV neophodan i da bi mogle da se podižu na visinu pri malim brzinama leta, inače one ne bi bile sposobne da recimo lete s grane na granu.

I ranije je bilo primećeno koliko je LEV važan za let insekata i lešinara. A i avio-inženjeri koriste tu superiornu sposobnost uzgona pri konstrukciji supersoničnih mlaznih aviona, da bi im pomogli da se podižu i spuštaju bezbedno. Njihova kratka, unazad ukošena krila pomažu im da ostvaruju veliku brzinu pri letu, ali bez LEV-a ta relativno mala krila ne bi proizvodila dovoljno uzgona kada je potrebno da uspore pri sletanju.

Dizajniranje krila

Komentatori su svoj izveštaj o istraživanju pokvarili uobičajenim, ničim zasnovanim odavanjem priznanja evoluciji:

“Da bi istovremeno do maksimuma uvećali brzinu leta i poboljšali sposobnost manevrisanja, i evolucija i avio-inženjeri došli su do istog rešenja – promenljive zakošenosti krila. Čiope, kao i mlaznjaci, imaju unazad ukošena krila da bi postizale velike brzine leta, a da bi izvodile nagle okrete, obe letelice imaju sposobnost da delimično redukuju ukošenost svojih krila unazad.”

Nije to bilo baš tako lako

Mnogi evolucionisti veruju da su ptice nastale od dinosaurusa. Navodno, neki dinosaurusi su počeli da mašu svojim rukama i da dobijaju perje. Konačno, razvila su se moćna krila koja su im omogućavala da lete. Ipak, ovo bi zahtevalo mnoge usklađene mutacije da bi se proizvela gomila novih informacija koje su za to bile potrebne. I dino-ptice, kao prelazni oblici između dinosaurusa i ptica, postoje samo u zamišljenim modelima – nema ni jednog jedinog njihovog fosila. Stoga, ako nam je poznato da je za nastanak mlaznih aviona bio neophodan inteligentan um koji bi ih osmislio, zašto onda ne bi isto vredelo i za čiope, pošto prava nauka poštuje princip analogije? Dalje, autori navedene studije ističu:

“Graciozan let roda inspirisao je Ota Lilijentala da osmisli prvi avion krajem XIX veka. Karakteristike leta ovih sporih i gracioznih letača ohrabrio je pionire avijacije da krenu u osvajanje neba.”

U članku se zaključuje:

“U budućnosti, način na koji čiope upravljaju svojim letom možda će nadahnuti novu generaciju inženjera da razviju letelice, koje bi mogle leteti sa takvom efikasnošću, mobilnošću i sposobnošću za brzo i lagano sletanje i uzletanje, baš kao što to čine insekti i ptice.”

Čiope lete i u snu!

Čiope obično lete noću na velikoj visini – na 3,000 m. U stvari, one lete na visinama na kojima i mali, privatni avioni. Pa ipak, čiope su sposobne za mnogo sofisticiraniju navigaciju. A one to čine čak i dok spavaju (čiope su sposobne da izvesno vreme drže isključenu jednu polovinu mozga).

Dr Johan Bekman, stručnjak za migraciju ptica sa Lund univerziteta u Švedskoj, pomoću radara je proučavao preko 200 čiopa. On je pronašao da one održavaju pravac uz pomoć neočekivanog metoda. Umesto da koriste karakteristične objekte na zemlji, one svoj smer kretanja određuju na osnovu vetra, kako ne bi bile oduvane, naravno. Dr Bekman je rekao:

“Otkrili smo da čiope imaju neobičnu sposobnost orjentacije na osnovu vetra. Čak i najmoderniji avioni, sa dobrim navigacionim instrumentima, verovatno ne bi bili sposobni da predvide udare vetra na takav način. Zapanjujuće je to što čiope to rade u toku noćnog leta na ovim velikim visinama, i to dremajući, sa glavom položenom na krilo.”

Superiorna kontrola leta i navigacija su upravo ono što bismo očekivali na osnovu biblijskog izveštaja – ptice je osmislio i stvorio Tvorac čija briljantnost prevazilazi našu sposobnost razumevanja.

Izvor: creation