Ideja, ili bolje reći vrednost: nikada ne odustati na putu do cilja, se ukorenila u našu svakodnevicu, baš kao i ona ideja da čovek jedino treba biti srećan u životu i da su druga osećanja nepoželjna.

Na prvu, zaista, poželjna osobina je biti uporan, istrajan i strpljiv, i nastojati ostvariti cilj koji sebi postavimo. I poželjno je pronaći način, savladati prepreku i ostati na putu koji vodi do cilja.

Ali znači li to da NIKADA ne treba odustati?

Iako su upornost, istrajnost i strpljenje veoma poželjne osobine, s vremena na vreme poželjno je preispitati postavljeni cilj ili bar način na koji planiramo da ga ostvarimo, ukoliko bez obzira na naše intenzivno zalaganje imamo teškoće u dolasku do cilja. Konstruktivno ispitivanje nas može dovesti do promene strategije dolaska do cilja ili potpunog odustajanja od cilja i postavljanja novog.

Ali zašto je teško preispitivati postavljene ciljeve ili odustati od njih?

Kao socijalna bića, između ostalog, usvajamo vrednosti koje naša okolina neguje. Shodno tome, nastojimo da se ponašamo u skladu sa tim vrednostima. Vrlo rano shvatimo koji su to obrasci ponašanja poželjni, koje okolina odobrava i nagrađuje, pa se već od ranih uzrasta priklanjamo tim obrascima ponašanja. Tako, ukoliko okolina neguje vrednosti neodustajanja, istrajnosti, upornosti, verovatno da će to postati i naše vrednosti. Nastojaćemo da budemo uporni, strpljivi i da nikada ne odustajemo, pa makar to bilo i na našu vlastitu štetu. Ono što vrednujemo kao veoma poželjno retko preispitujemo.

U obavljanju svakodnevnih aktivnosti, motivisani smo na različite načine, ali konačnu procenu da li smo nešto odradili dobro ili ne, crpimo iz komentara, kritika ili pohvala svog okruženja. Dešava se da smo ponekad „zarobljeni” između očekivanja okoline i sopstvenih želja, pa prepoznamo da nastojimo da udovoljimo tuđim standardima i željama, u nadi da ostvarimo ono što se od nas očekuje i da zadovoljimo sve standarde i zahteve (po mogućnosti da ih nadmašimo!).

S tim u vezi, jedan od vrlo čestih razloga zašto ne želimo da odustanemo je strah od neuspeha. Odnosno, verovanje da ukoliko ne ostvarimo zamišljeno po svaku cenu, mi smo neuspešni, manje vredni, nekompetentni… Pa tako ispred sebe stavljamo zahteve da moramo uspeti i istrajati u svemu što radimo. Vrlo često zaboravljamo da iako je uspeh poželjan, on nije nužan. Uz različita „moranja” da sve bude savršeno dobro idu i emocije koje su odmažuće. Iako je poželjno biti istrajan i uspeti, to ne znači da uvek moramo uspeti i u svemu biti savršeno dobri.

Kako preispitivati svoje želje i potrebe i osećati se dobro?

Postoji nekoliko stvari na koje je važno obratiti pažnju pri preispitivanju toga šta su naše sopstvene želje i potrebe i kako se postaviti u odnosu na njih. To su:

1. Oslobodite se zahteva da u svemu morate biti savršeni. Zahtevati od sebe savršenost u svakoj oblasti je vrlo teško i iscrpljujuće. Stoga je poželjno da se oslobodimo zahteva da uvek moramo biti savršeni u svemu što radimo i dozvolimo sebi da pogrešimo. Oslobađanjem od ovog zahteva dajemo sebi mogućnost da od nekih aktivnosti odustanemo i uštedimo resurse za aktivnosti koje su nam važnije.

2. Trudite se da dostignete svoj maksimum, ali ne i opšti maksimum. U redu je težiti ostvarenju svojih potencijala sve do maksimuma, ali nastojati u tome da dostignete opšti maksimum i biti najbolji u svemu je gotovo nemoguće. Tada se ne borite biti najbolja verzija sebe, već bolji od ostalih, što vam donosi neprestanu trku i takmičenje sa velikim brojem ljudi. Neprestana trka i takmičenje su iscrpljujući i nemate dovoljno vremena da se bavite onim što vi želite.

3. Važan je proces, a ne samo ishod. Iako je lepo ostvariti cilj koji istinski želimo, važan je i proces dolaska do cilja. U životu je potrebno i uživati, svakodnevno, u različitim aktivnostima. Ishod je kraj puta, ali proces dolaska do samog ishoda traje duže. Ukoliko je proces zanemaren ili mukotrpan, postavlja se pitanje koliko zaista uživamo u samom ishodu?

4. Oslobodite se zahteva i standarda okoline. Iako je okruženje bitno, nastojte da identifikujete vlastite vrednosti, potrebe i želje i u skladu sa njima osmišljavati vlastite ciljeve. To ne znači da ste sebična osoba. Nastavite da pravite kopromise i održavajte kontakte sa ljudima iz okruženja, ali udovoljite i sebi.

5. Poštujte svoje psiho-fizičke granice. Osluškujte svoje telo i omogućite mu na dnevnom, sedmičnom i godišnjem nivou odmor, redovno se hranite i bavite makar minimumom fizičke aktivnosti. Ukoliko se vrlo često osećate umorno, tužno ili razdražljivo, vreme je da preispitate svoje želje i potrebe. Telo nam svakodnevno šalje signale, samo treba da naučimo da ih osluškujemo.

Jednom kada naučimo da razlikujemo sebe od sopstvenih ciljeva, u smislu da su oni samo jedan aspekt naše ličnosti, a ne ličnost u celosti; i kada uspemo da prepoznamo šta je ono što sami za sebe istinski želimo i biramo, biće nam lakše ne samo da se krećemo po putu do cilja koji smo zacrtali, već i da menjamo sam cilj i pronađemo zadovoljstvo u samom putovanju do njega. U suprotnom, život nam može proći u jurenju nedostižnog, u uverenju da je samo cilj ono što je važno i da smo bezvredni sve dok ga ne dosegnemo.

Ulozi su, dakle, veliki, a dobra vest je da je na nama da biramo kako ćemo se postaviti, i samim tim da preuzimemo odgovornost za svoje odluke.

Reference:
Bandura, A. (1991). Social cognitive theory of self-regulation. Organizational behavior and human decision processes, 50(2), 248-287.

Elis, A. i Harper, R. A. (1996). Vodič u razuman život. RET Centar. Beograd

Izvor: psihoverzum.com