“Siguran sam da je u trenucima kad žena rađa, kad svi u sobi čekaju prvi udah i plač, kad svi strepe hoće li sve biti u redu, kad čak i mamu na trenutak prestane boleti, siguran sam da je Bog tada najbliže.”

Daleko od kojekavih skupih samita, još skupljih limuzina, praznih razgovora, amaterskih ceremonija i trošenja poreznog novca, sedim na plaži. Nektarina, 25 kuna kila (deo ide za spomenute ceremonije i limuzine), cedi se niz bradu i lagano zaliva prve sede na prsima. Uživam. Gledam more u svoj svojoj ogromnosti. Ono je uvek tu, kao veran prijatelj, uvek dobre volje, uvek spremno pustiti me u svoju sol.

Pogled levo niz sitni šljunak, predviđen za izležavanje radnih ljudi i građana u retkim trenucima odmora. Vratim pogled na moj komad mora, a u kadar mi se, kao neka tiha antilopa, uvuče trudnica. Prekrasna žena s bebom pod srcem. Širokog lica, duge smeđe kose, velikih očiju, dugih ruku i nogu samo malo odebljalih od vode koja se zadržava u tom svetom telu spremnom da na svet donese novi život. Do kolena u moru, stvarno u meni izaziva strahopoštovanje. Jer znam što je čeka. Bio sam na dva porođaja.

Kad spozna tu tajnu, kad vidi šta sve žensko telo mora podneti, svaki će iole normalan muškarac, krenuti u potragu za kamenom, kako bi ženi koja mu je rodila decu, isklesao spomenik. Kažem, ako je imalo normalan i produhovljen. Jer, dragi homo balcanicusi, sve možete sami, ali decu ne možete imati bez nje.

Hajduk i Dinamo su neverovatno važni. Pa neki mladi frajeri trče za loptom, zarađuju milione, a vi od toga nemate baš ništa, naravno da je to strašno važno. Kladionice su užasno važne. Finska hokejaška liga, turski rukomet, indijski kriket i sve ostale životno važne aktivnosti, prava je teritorija vašeg dokazivanja. Ništa lakše nego pogoditi u kojoj će minuti neki Koreanac zabiti gol, dakle neverovatnom inteligencijom progurati glupu loptu preko crte. Mi mužjaci se u to moramo uključiti. Pa onda rat. Mi smo tu, pokazalo se nedavno, doma. Posebno s nemoćnim bakicama koje su, jadne, poverovale da nećete moći izvršiti naređenje nekog kompleksaša s ukrasnim epoletama, zarađenim na maltretiranju potčinjene vojske. A, mnogi su mogli. Kad vam frend kaže da bi trebalo prebaciti neku robu, na crno, nešto ukrasti, zakinuti, izbeći porez, prošvercovati. To mi možemo, ma nema problema.

Ali, za decu nam treba ona. Za nastavak vrste i časnog prezimena, treba nam žena. Jednome od nas, baš ova žena koja stoji ispred mene na lapadskoj plaži. Divna, hrabra, izdržljiva, nesebična žena. Ona je, zbog deteta koje nosi, spremna da dobije dvadesetak kila, potpuno poremeti hormonsku ravnotežu, cedi se na sve strane, urla od bolova, iz vlastitog tela izbaci novi život. Dakle, porod. Ni prvi niti drugi put nisam mogao shvatiti kako se mora osećati buduća mama kad počnu trudovi.

Dan kada će postati mama

Zna da će biti sve jači, zna da nema natrag, zna da mora do kraja i zna da će joj bolovi zauvek ostati upisani u svesti. Zna svetica da će se znojiti, da će joj curiti mleko, da će rana posle porodjaja boleti, jasno joj je da se ovaj ispit ne može odložiti za jesenski rok. Ne može. Sećam se onog zlokobnog zvuka monitora koji registruje trudove, hladnog lica sestre koja svako malo dolazi videti koliko je centimetara žena otvorena. I da, sećam se da su često pogledavale mene, jer mi je krv od straha prestala teći prema žilama lica. Potpuno. Kao da neko zatvori neki ventil na vratu i skrene krv natrag prema trbuhu. Čuo sam povremeno svoj glas koji joj na uho šapće da će sve bit ok, da ćemo imati dete, da sva muka ima smisla, da ćemo biti sretni. Kao da će joj to u tim stravičnim bolovima i svemu što je čeka, pomoći.

Znam da su mnogi filmovi pokušali dočarati trenutak kad to malo plavo telo izleti sestri u ruke. Novo stvorenje koje, došavši iz vode, prvi put pokušava udahnuti. I prvi put vidi čudo od ljudi i neonskog svetla koje mu probija male oči. Ne mogu zamisliti što bi to malo toplo stvorenje prvo pomislilo nego: “Mili Bože, je l’ to krajnja destinacija ili idemo još nekud? Please, reci da je ovo drugo.” Na svu sreću ne zna malo zlato ništa o tome gde je rođen i šta će sve u tom životu morati proći.

Naravno da je vera nešto potpuno lično i privatno, ali reći ću vam jedno. Siguran sam da je u trenucima kad žena rađa, kad svi u sobi čekaju prvi udah i plač, kad svi strepe hoće li sve biti u redu, kad čak i mamu na trenutak prestane boleti, siguran sam da je Bog tada najbliže. Tu, kraj te sestre. Tu, leži pokraj te izmučene trudnice, kraj natečenog i krvavog tela drage i neustrašive žene koju će ta beba do kraja sveta zvati mamom. Voleo bih da mogu videti Boga koji s ovom trudnicom na Lapadu stoji do kolena u vodi, drži je na dlanu da se ne oklizne. Da zajedno dočekaju dan kad ona neće više biti samo žena.

Dan kad će postati mama. Draga “moja” zgodna trudna Dubrovkinjo, tebi i malom stvorenju koje nosiš, želim zdravlje i veselje. Samitima uprkos. A tati? Molim te čoveče, nemoj više misliti na sebe. Budi jak i nemoj nikada zaboraviti ceniti i ljubiti majku tvog deteta. OK?

Izvor: Dubrovački dnevnik