Mnogi kreacionisti verovatno misle da teorija evolucije nije naučno utemeljena. Ona to zapravo jeste, ali da bismo objasnili šta to znači, treba da se zapitamo šta je to što bilo koju teoriju čini naučnom. Jednu ideju možemo označiti kao „naučnu“ ukoliko se ona može proučavati upotrebom naučnih metoda.
Ako imamo neku ideju, postoji nekoliko načina da proverimo da li je ona ispravna. Jedan od načina je da racionalnim razmišljanjem dođemo do zaključka da li je ona istinita. To možemo nazvati filozofskim pristupom. Drugi način je da proučavamo Bibliju da bismo ustanovili da li je ona istinita. To bi bio religiozni pristup. Konačno, možemo razmišljati o posmatranju i eksperimentisanju koje nam može pomoći da utvrdimo da li je ta ideja istinita. To je naučni pristup. Hajde da uporedimo ta tri pristupa.
Pretpostavimo da nas interesuje koliko konj ima zuba u ustima. Ako samo razmišljamo o odgovoru, kako ćemo znati da je naš zaključak ispravan? Svoje razmišljanje moramo uporediti sa određenim standardom. Ako takav standard ne postoji, naše razmišljanje je samo puko nagađanje.
Mogli bismo isto tako proučavati Bibliju da bismo saznali koliko konj ima zuba. Problem je što svrha Biblije nije da daje odgovore na takva pitanja.
Ako se pitamo koliko konj ima zuba, najbolji način da dođemo do odgovora je, očigledno, da otvorimo konju usta i prebrojimo ih. Kada to činimo, mi u stvari koristimo naučni pristup.
Kako nauka funkcioniše
Naučna metoda se može opisati sledećim nizom događanja. Naučnik ima ideju, koja se zove hipoteza, a zatim osmišljava određena posmatranja i eksperimente kojim će proveriti da li je ona tačna. Rezultati mogu podržati njegovu hipotezu ili pokazati da je pogrešna. Drugi mogući ishod je da odgovor ostane nejasan. Tada je potrebno osmisliti dodatna posmatranja i eksperimente kako bi se hipoteza bolje ispitala.
U jedno možemo biti sigurni: nauka nam neće pružiti apsolutne dokaze u prilog, ili protiv neke ideje. Ponekad mislimo da imamo dokaz, ali novi podaci mogu potpuno promeniti sliku. Ja ponekad kažem svojim studentima da je polovina onoga čemu ih danas učim pogrešno, ali da će morati da sačekaju nova naučna otkrića da bi saznali koja je to polovina.
Pre nekoliko godina, naučni dokazi su ukazivali da u Kaliforniji postoji deset vrsta veverica, ali novija istraživanja su pokazala da ih ima trinaest. U molekularnoj genetici, postojala je centralna dogma da svaki gen na našim hromozomima reguliše sintezu pojedinačnog proteina. Međutim, nova otkrića su pokazala da je taj proces znatno komplikovaniji.
Lista takvih promena u nauci je beskonačna. Nauka dolazi do značajnih otkrića, ali ona nam neprekidno dokazuje da se nešto za šta smo bili uvereni da je istinito, može pokazati kao netačno. Jednostavno, u tom trenutku nismo imali dovoljno podataka da bismo to razumeli.
Ima nekih pitanja na koje nauka ne može da odgovori, jer se ona ne mogu proveriti, koliko god da istražujemo. Na primer, da li je Isus, dok je živeo na Zemlji, zaista činio čuda? Probajte da osmislite eksperiment koji će proveriti tu ideju. Možete biti potpuno sigurni da je On činio čuda, ali vaše verovanje se ne može naučno dokazati.
Evolucija
Vratimo se svom pitanju o teoriji evolucije. Prvo ćemo razmotriti šta uopšte znači reč evolucija. Jedna od osnovnih definicija biološke evolucije je „promena do koje dolazi tokom dugih vremenskih perioda“. Životinje i biljke se menjaju tako što im njihov genetički materijal omogućava da se prilagode različitim uslovima životne sredine.
Jednostavan primer je kljun zeba na ostrvima Galapagos. Kako se klima menjala u periodu od nekoliko godina, došlo je do promene u ishrani zeba. Zebe sa manjim kljunovima imale su manje šanse da prežive, te se prosečna veličina kljuna zebe promenila kako bi se prilagodila dostupnoj hrani. Zatim se klima vratila u prethodno stanje, dostupna hrana se takođe promenila i prosečna veličina kljuna zebe se vratila na onu od pre nastanka klimatske promene. To je primer mikroevolucije – promena unutar jedne vrste – koja se uglavnom odvija preko mutacija i prirodne selekcije.
Može li se mikroevolucija proučavati upotrebom naučnih metoda? Može. Mnogi naučnici sprovode istraživanje mikroevolucije posmatrajući kako se stvorenja menjaju u skladu sa promenama životne sredine. Oni proučavaju procese koji se mogu posmatrati i dokumentovati.
Teorija evolucije obuhvata još jedan koncept pod nazivom makroevolucija – ideja da su sve životne forme evoluirale tokom dugih vremenskih perioda od zajedničkog pretka. Taj deo teorije evolucije tvrdi da su žabe krastače, laste, crvi, kupus, palme, jastozi, pa i sami naučnici evoluirali od zajedničkog jednoćelijskog pretka.
Šta da kažemo o makroevoluciji – teoriji o zajedničkom pretku i velikim promenama koje se odvijaju tokom vremena? Da li se ona može proučavati naučnim metodama? Može. Naučnici koriste različite dokaze da bi razvili i proverili hipoteze o evoluciji od zajedničkog pretka.
Oba shvatanja evolucije su naučno utemeljena u smislu da se mogu proučavati naučnim metodama. Međutim, ima razlike među njima. U najmanju ruku, pojedine etape procesa mikroevolucije mogu se posmatrati. Međutim, makroevolucija – teorija da različite vrste životinja vode poreklo od zajedničkog pretka iz daleke prošlosti – ne može se posmatrati. Istraživanje o zajedničkom poreklu koristi naučne dokaze, ali mnogo više zavisi od pretpostavki kada je reč o tumačenju tih dokaza.
Pretpostavke
Najvažnija pretpostavka opšteprihvaćena među naučnicima jeste da nikad nije bilo nikakvih čuda, nikakvih natprirodnih postupaka u čitavoj istoriji. Sve što se dešava u prirodi može se objasniti poznatim prirodnim zakonima. Ta pretpostavka je poznata pod nazivom „naturalizam“.
Polazeći od te pretpostavke, naučnici će dokaze o poreklu uvek tumačiti u skladu sa teorijom o zajedničkom pretku. Dokazi se mogu tumačiti na različite načine, ali u naturalističkom pogledu na svet, jedino tumačenje koje će biti prihvaćeno je ono o poreklu svih organizama od zajedničkog pretka, kroz proces evolucije.
Mnogi od nas žele da znaju više – ne samo da li se teorija evolucije može proučavati naučnim metodama, već da li je ona istinita. Ponekad se izraz „naučno“ koristi na način koji sugeriše da ukoliko nešto nije naučno, onda nije ni istinito. Pošto se Isusova čuda ne mogu naučno proveriti, da li to znači da ona nisu istinita? To nije racionalan zaključak. Nauka ne može da dokaže da li su se Isusova čuda zaista odigrala ili nisu.
Može li se pretpostavka naturalizma proveriti naučnim metodama? Ukoliko bi mogla, ona više ne bi bila pretpostavka. Tvrdnja da nikakvo natprirodno delo nije bilo uključeno u pojavu životnih formi (to jest, da nije bilo stvaranja), u suštini je samo verovanje o tome šta se dogodilo u prošlosti. Ono se ne može proveriti posmatranjem ili eksperimentima. Prema tome, pretpostavka je proizvoljan filozofski izbor, a ne izbor koji počiva na nauci. Postoje značajni dokazi za koje se tvrdi da podržavaju teoriju da se proces evolucije odvijao tokom miliona godina. Međutim, drugačiji pogled na svet doveo bi do drugačijeg tumačenja istih dokaza. Razlika počiva na tumačenjima i pretpostavkama od kojih ta tumačenja zavise.
Da bismo ilustrovali tu razliku u gledištima i tumačenjima koja iz toga proizlaze, razmotrimo sledeći primer: u ćelijama tela crva i naučnika odvijaju se isti biohemijski procesi. Naturalistički naučnici smatraju da to ukazuje da su oni evoluirali od istog pretka, ali to bi isto tako moglo da znači da ih je stvorio isti Stvoritelj koji je koristio iste biohemijske mehanizme za održanje života u njihovim ćelijama. Razlika između ta dva tumačenja – evolucionističkog i kreacionističkog – ne može se proveriti naučnim metodama jer se ona zasniva na pretpostavkama o tome šta se dogodilo u dalekoj prošlosti.
U proučavanju mikroevolucije, često možemo da „otvorimo konju usta i prebrojimo zube“. Ali ako želimo da saznamo da li smo mi sami evoluirali od bakterija i crva, onda postavljamo pitanje o dalekoj prošlosti, kada nije bilo naučnika koji bi „otvorili konju usta“.
Odgovor možemo tražiti i od Boga. U tom slučaju, to je značajno duhovno pitanje na koje Biblija pruža odgovor. Tekst u 1. Mojsijevoj govori o tome da je Bog stvorio ovaj svet i sva živa bića u njemu. Jedina druga mogućnost da odgovorimo na to pitanje je filozofske prirode. Možemo razmišljati o ograničenim dokazima koje imamo i zaključiti u svom umu da je pretpostavka naturalizma ispravna. Ali to ne znači da ona to zaista i jeste.
Zaključak
Dakle, da li je teorija evolucije naučno utemeljena? Jeste, u smislu da se može proučavati naučnim metodama. Da li je onda njen status naučne teorije čini utvrđenom činjenicom? U mnogim knjigama koje su naučnici napisali nepobitno se tvrdi da je evolucija tokom dugih vremenskih perioda neosporna činjenica, isto koliko i sila gravitacije. Međutim, ukoliko na ispravan način razumemo naučne metode, te tvrdnje nisu realne. Etape procesa evolucije, naročito mikroevolucija, dobro su dokumentovane i izgleda da su u suštini istinite, iako ima još mnogo toga što moramo saznati da bismo čak i taj deo ispravno razumeli.
Međutim, makroevolucija, naročito kada je reč o davnoj prošlosti i poreklu životnih formi, sasvim je nešto drugo. Nauka može da proučava te tvrdnje i postavlja hipoteze, ali one nikad ne mogu biti strogo naučno proverene. Mi nismo bili na licu mesta i naša tumačenja drevne prošlosti samo su obične pretpostavke.
Za mnoge od nas, Božja Reč je mnogo pouzdaniji vodič za razumevanje daleke prošlosti. Bog je bio na licu mesta kad je život začet, On je „prebrojao konju zube“ i dao odgovor. Biblija se bavi pitanjem porekla života jer Bog zna da je za nas važno da znamo odakle potičemo, zašto smo ovde i kuda idemo.
Pitanje „Da li ja poznajem Isusa?“ možda ne zvuči previše naučno i neki ga možda ne smatraju bitnim za naše razmatranje o evoluciji. Međutim, ja tvrdim da je to najvažnije od svih pitanja. Da li savremenim naučnim tumačenjima verujemo više nego Božjoj Reči? Da li dovoljno poznajemo Isusa da bismo imali poverenja u ono što nam On saopštava preko Biblije?
Izvor: Znaci vremena
Možda će vas zanimati emisije: