Smrt je neminovnost. Pa ipak, kada dođe do gubitka bliskog prijatelja ili člana porodice uvek nas preplave snažne emocije. Biće dana kada ćemo očajnički pokušavati da savladamo bol, nespokojstvo i bespomoćnost – osećanja koja su prisutna kada izgubimo voljenu osobu. Ali, biće i dana će nam se činiti da se sve vratilo u normalu – makar do onog trenutka kada konačno shvatimo da nam se život neumitno promenio.
Uprkos širokoj skali osećanja koja nas preplave, tugovanje za voljenom osobom nam pomaže da se izborimo sa gubitkom i zacelimo rane. Snažan bol u duši je pokazatelj da je prekinuta jedna izuzetno bliska i duboka veza. Nema sumnje da je tugovanje veoma bolan, ali istovremeno i neophodan proces.
Nastavljanje života ne znači zaboravljanje voljene osobe koje više nema. Ponovno uživanje u životu ne ukazuje na to da nam ta osoba više ne nedostaje. Obnavljanje narušenog emotivnog stanja ne znači da ste, u bilo kom smislu, izdali svog prijatelja ili člana porodice. To samo znači da je završen jedan period intenzivnog tugovanja.
Iako svi ne ispoljavamo tugu na isti način, ipak postoje neke reakcije koje su zajedničke svima.
Psihijatar Elizabet Kibler-Ros (Elisabeth Kübler-Ross) je 1969. godine iznela ono što je poznato kao “pet faza tugovanja”, a što predstavlja različite etape emotivnih stanja kroz koja prolaze oni koji su se suočili sa smrću i tragedijom.
Na osnovu višegodišnjeg iskustva u radu sa obolelima od kancera, Kibler-Ros je predstavila sledećih pet faza kroz koje većina ljudi prolazi:
- Poricanje: “Nemoguće! Ovo se ne događa meni!”
- Bes: “Zašto mi se ovo dešava? Ko je kriv za ovo?”
- Pogodba: “Samo da se sve dobro završi, a ja ću učiniti ____.”
- Depresija: “Predajem se. Nemam snage da se borim sa ovim.”
- Prihvatanje: “Prihvatam ovo što mi se dešava.”
Iako su ovo uobičajeni odgovori na gubitak, ne postoje strogo definisani situacioni i vremenski okviri za proces tugovanja. Taj period tugovanja lakše ćemo prebroditi ukoliko bolje razumemo bol i njegove uobičajene simptome. Takođe je korisno prepoznati razliku između traume i depresije.
Pored razumevanja na koji način nam stres može naškoditi fizički, emotivno i duhovno, potrebno je da razumemo i primenimo praktične smernice za ublažavanje samog procesa tugovanja. U njih spadaju: vođenje računa o svom telu, izbegavanje osamljivanja, kao i okretanje crkvenoj zajednici.
Doći će i vreme kada će neko blizak nama doživeti bolan gubitak. Znati na koji način odgovoriti potrebama ožalošćenog prijatelja predstavlja dobru polaznu osnovu da biste se pokazali kao pouzdani oslonac onome kome ste potrebni.
Smrt voljene osobe je iskustvo koje uzdrma i nastabilnije osobe i ima dalekosežne posledice. Ipak, koliko god da gubitak bio težak, moguće je nastaviti život s nadom gledajući u budućnost.
Samo u koliko smrt nije nasilna, pravi vernici daleko lakše podnose gubitak bliskih ljudi. U svim religijama, to je čin više sile, ili Božija volja, i nije naše da joj se suprostavljamo.
Normalne ljude boli gubitak bliskih ljudi, ali vreme je to koje mora da prođe da nauče da žive sa ranama dok se ne pretvore u ožiljke, ili nauče sakati i dalje da ide kroz vreme koje im je dato. Koliko su bitne molitve , bitni su i drugi ljudi koji se tada nađu da podignu osobu koja tone u tugu za gubitkom voljene osobe.
Kod nasilne smrti kod svih ljudi postoji potreba osvete. Neko ko uzima život drugom čoveku, ne zaslužuje sopstveni.
Tu opet stupa na snagu kosmička sila, ili Bog, koja polako ali sigurno ubicu polako ubija, i ne samo njega već i njegovo potomstvo, jer je Bog ljubav, a ne patnja i suze.
Kosmička pravda je najjači sud i sila, i treba verovatu u nju.