Danas sam pročitala tekst o tome kako treba da prestanemo da razmišljamo uvek pozitivno. Podstakao me je da napišem tekst o temi koja mi se već dugo mota po glavi: o planetarno popularnom pozitivnom razmišljanju i tome da li zaista ono jeste funkcionalno za nas.

Iako se trudim da moji tekstovi odišu optimizmom, smeta mi kada mi kažu da je na mom blogu sve “cveće proleće”, jer to svakako nije.

Iskreno pišem o svojim ličnim slabostima i greškama u roditeljstvu, ali na kraju svakog teksta se trudim da čitaoce ne ostavim samo sa tim ružnim osećanjima i 1000 pitanja, već da izvučem neke zaključke i smernice za budućnost.

Upravo je to ono gde treba napraviti razliku između dva osnova pojma kada je pozitivnost u pitanju:

Optimizam vs pozitivno razmišljanje

Sebe smatram zdravo optimističnom, a ne osobom koja uvek pozitivno razmišlja.

Ovu razliku napravio je još pre dosta godina Milenko Vlajkov, moj tutor iz edukacije u psihoterapiji. Rekao je:

Pozitivno razmišljanje je u stvari destruktivan optimizam. Ono priznaje samo jednu stranu realnosti.

Zato sam ja naglasila da sam “zdravo” optimistična.

Volim da verujem u pozitivan ishod, ali to nije uvek moguće. I kad jeste, ja tad ne žmurim na negativne okolnosti.

Ne možeš biti pozitivan ako si ostavljen.

Ne možeš biti pozitivan ako si izneveren, povređen.

Ne možeš biti pozitivan ako ti svi zatvaraju vrata.

A tek ako nemaš šta da jedeš, gde da odeš.

Zaista je suludo u takvim situacijama govoriti o ružičastim naočarima i osobi se obraćati rečenicama poput “biće bolje”.
Hej, to u tim trenucima deluje toliko daleko i nerealno da će stvoriti samo još veću tugu ili bes.

Stavljanjem tih ružičastih naočara vi u stvari samo više ignorišete te ružičaste slonove od problema koji su vas ophrvali. I kao što sam u jednom od ranijih tekstova rekla o tim ružičastim slonovima:

Važno je da učimo kako da ih pogledamo pravo u oči i prihvatimo da su u sobi sa nama.

Ignorisanjem problemi i strahovi neće nestati. Oni će se samo povećavati do momenta kada ne budemo mogli da ih savladamo.
A kad smo kod strahova, posebno je štetno naturati zahtev da pozitivno razmišljaju osobama koje su anksiozne. Hej, pa upravo ove osobe su kraljevi u predviđanju loših ishoda. Šta mislite da će se desiti kad im naturite još jedan razlog za stvaranje novih strahova?

Šta ako ne uspem?

Šta ako ne ispadne dobro?

I ode ta osoba još dalje od pozitivnog razmišljanja, a samim tim i od mogućeg pozitivnog ishoda.

Kako se razmišlja optimistično, a ne 100% pozitivno?

U tekstu koji sam na početku spomenula autor tvrdi kako fokus na cilj koji želimo da postignemo može samo da nam stvori još veću anksioznost, naročito u situacijama u kojima mislimo da ga je nemoguće ostvariti. Tvrdi kako cilj u mislima treba zanemariti, kao i ono samobodrenje “ti to možeš, ti to možeš”.

Ja se sa ovim ne slažem u potpunosti. Mislim da ne treba potpuno zanemariti cilj koji sebi postavimo, jer upravo je on centar naše motivacije i naša zvezda vodilja.

Ono što ne treba raditi je da baš CEO NAŠ FOKUS bude samo na cilju. To onda zaista može biti izvor novih strahova i nesigurnosti, naročito u situacijama kada primetimo da se spotičemo i da otežano idemo ka tom cilju.

Fokus sa cilja valja prebaciti na sam proces dolaženja do njega.

A to se najbolje postiže obraćanjem pažnje na sledeće:

1. Umesto “biće sve ok” govorite sebi “trudim se da sve bude ok”.
To “biće sve OK” mi je bilo česta zamka kako u radu sa klijentima, tako i u roditeljstvu. Kada vam se neki klijent ili dete rasplače, nekako spontano odmah dođe da ga utešite i da mu obećavate da će sve biti ok.

Vremenom sam naučila da to nikako ne radim.

Šta ako ne bude OK? Šta ako bude još gore?

Onda će ta osoba imati još jedan problem više – razočarenje jer nije ispalo onako kako joj je obećano.

Sinu umesto tog “Biće OK” kažem: “Proći će” ili “Mamica je tu!”

Jer zaista će sve proći. Kako, to ćemo još videti, ali proći se svakako.
I ono što mogu da mu pružim je sigurnost, garanciju da ću biti tu pored njega. Da zajedno idemo ka kakvom god ishodu.

Tako isto radim i sa sobom. Ne znam da li će sve biti ok kod nekog izazova, ali znam da mogu da dam najbolje od sebe.
Ne dajem sebi lažna obećanja. I na kraju i ako ne ispadne sve ok, ja sam prilično mirna – jer znam da sam dala svoj maksimum.

2. Idite korak po korak.
Nije dovoljno samo definisati cilj i verovati kako će “sve biti ok”. Velika je verovatnoća u tom slučaju da će nam umesto ostvarenog cilja ostati samo anksioznost i razočarenje.
Kao što malopre rekoh, cilj neka nam bude zvezda vodilja, a fokus neka bude na stvarnosti i na svim sitnim koracima koji su važni da bismo taj cilj ostvarili.

Tako vi potvrđujete želju da biste voleli nešto da postignete, ali ne stavljate tu želju sebi kao zahtev i prioritet, već su vam primarni upravo svi aktuelni koraci koji će vas dovesti do cilja.

Na primer, ako vam je važno da se ne izblamirate na nekom važnom javnom nastupu, nemojte vreme trošiti na “Biće super, bićeš super. Ti to možeš, ti to možeš!”

Ne. Postoji verovatnoća tada i da ne uradite sve što bi trebalo baš zbog toga što niste fokusirani na cilj, već na to kako vam je važno da sve dobro ispadne.

Umesto toga posvetite se svakom koraku ponaosob. Skoncentrišite se na detaljnu pripremu govora. Potom na to šta ćete obući. U koje vreme ćete krenuti. E, kad stignete na “mesto zločina” i kad ste sve prethodno već obavili, onda možete sebi boostovati samopouzdanje pozitivnim porukama ispred ogledala.

Dakle, kao finiš u pripremi, a ne kao jedinu takvu aktivnost koju ste imali.

Budite zdravo optimistični, a ne uvek pozitivni
Kad me nešto slomi, volim da se prepustim tuzi i razočarenju par dana.

Kada imam osećaj kao da su mi sve lađe potonule i da sam dotakla dno, a neko mi kaže: “Ma biće sve ok.” ili “Ma daj, nije to tako strašno!” mislim da bih ga najradije zadavila. Ne da mi ne bude bolje od tih rečenica, već mi bude još gore. Jer ti pozitivni ishodi u tom trenutku deluju toliko nerealno da im zaista tu nema mesta.

A šta onda raditi?

Pa, prihvatiti te negativne emocije i pustiti ih malo neka nas ophrvaju. Već sam ranije pisala o tome kako postoje neke negativne emocije koje su i zdrave za nas.

Na primer, tuga. Dobro je da ponekad zaplačemo, jer suze su prirodno izražavanje duševnog bola i one pomažu ljudima da izraze taj svoj bol. Tako se u stvari samo ubrzava zaceljenje duševnih rana.

Dakle, kad smo tužni prepustimo se neko vreme toj tuzi. Kad smo ljuti, budimo malo ljuti. Ma, i nezadovoljstvo je ok.
Ali, akcenat nekad bude na tom: NEKO VREME. Jer, ništa nećemo uraditi ako budemo stalno tužni ili ljuti. Velika je verovatnoća da će se to onda pretvoriti npr. u čestu depresivnost, što već nije poželjna emocija.

Ja volim često da kažem:

Bila sam tužna par dana i onda sam se pokrenula.

Dakle, nisam obećavala sebi pozitivno “cveće proleće” u momentima kada me je tuga maksimalno ophrvala. Ali, nisam se ni doveka u njoj davila.

Dođe uvek trenutak kada treba da kažemo: “E sad je dosta. Vreme je da se pokrenem.”

Upravo su to trenuci kada valja da prepustite onom zdravom optimizmu da preuzme kormilo. Da prihvatite da je situacija trenutno loša, ali i da sebi obećate da ćete se potruditi koliko je u vašoj moći da učinite da vam bude bar za nijansu bolje.

Pa kud koji..

 

Izvor: aleksandrabirta.com